Врата Звижда / Бела Тукадруз

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје -
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух....
Песме из романа

петак, 19. јун 2015.

И тако Белатукадруз каже, „Наш посао са брестовима напредује“ / Б. Т.*

ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

То  је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.

Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.

Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.

Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

Нити он може да приповеда своју легенду.

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује

Своју величину, већ величину самог стварања.


*

Пре него што су се спојили синоними,
симболи, имена, Бела и Тукадруз,  у Белатукадруз,
„Коме је допуштено да изговара моје име,
Да га мења, да га куди и хвали?
Зар то није посао будућег времена?“ , река је већ текла,
Жуборила, голицала, питала, гурала,
Не као у време пљускова обилних, поводња,
Вода је расла, земља такође, дрвеће,
Као магла, као из магле!

И све што је настајало било је неописиво
Као клобуци магле свитајне зоре.

Белатукадруз је мислио о томе,
О пустињи која храни даљину,
Једну реку скривену у шуми у даљини,
И био је на тој реци.

Мислио о планинама,
И планине му долазе под ноге.

Велике планине, мале планине.

Блиске и далеке, и оне најдаље.


Мисли на ишчезле брестове,
И брестови расту из обала реке.

И тако Белатукадруз каже,
„Наш посао са брестовима иде добро.“

На брестове слећу птице разне,
Уз њих се веру веверице и понека змија.
Ту дуж реке спавају јелени, видре,
Фазани и фазанке, јарутани,
Множењем распршени...

Вуге и детлићи, сојке и пупавци
Лепршају око својих домова,
И играју неку игру са вилин-коњицима и комарцима
Која има предвидљив крај.

Није греота говорити уместо свих животиња,
Што покушавају да нам кажу криковима
И урлицима, шиштањем и писком
Врло важне ствари.

Они изнад Белатукадруза
Понизили су животиње, чак и фазане, рајске птице, ждралове,
И оне ће служити науму тајанственом
И обнови, коју све потврђује:
Поглед,
Камен,
Вода,
Талас,
Ракита,
Јова,
Обала,
Спруд,
Крв,
Рана,
И отпад,

Муљ и блато.

То што види, мисли Белатукадруз,
Не изгледа добро.

Зар је то нова твар?

Зар се у томе не види омекшавање, труљење?

Изгледа иду истим кораком млинови што мељу
Планине леда и планине са најтврђим каменом.

Бесмисао говори себи у браду.

Белатукадруз губи дах и губи речи.

*

Белатукадруз хода узводно
Као да поново планира повратак
На места где може да сретне деду и бабу.

Јер они су позвани да се одазову,
Јер су премудри, мудрији од оних
Што су од света направили отпад.

Њих заступају ова река, овакве реке,
Пањеви до пола у води старији можда од овог света.

Иза њих су загонетне и дивље обале,
Густе као шипражје, као шума кукуруза.

Плива воденим путем Белатукадруз
И долази до дубине. Где почиње граница.

Где су поставили међу времена, прилике, светови,
Они изнад и они испод, и они између.

„Шта можемо учинити да наставиш даље, сине,
Према поседима на којима смо сејали и неговали
Читава поколења, која су надживели пањеви врба,
Не само угљенисана дебла што је донео поводањ?“

То није мехур што се распрскава на површини вира,
То је митски Деда.

Не пита Деда Белатукадруза,
Већ Бабу, што испод надвијених јова и топола
У хладу ливада и салаша (обраслих коровом)
Пече загонетни одговор.

Сада одговор дају невидљиви мали зелени људи,
"Они су људи са дрвета, изнад ове и овакве реке,
они ће рећи своје право име.
Они ходају по ваздуху, као кондори,  и множе се
У крошњама највишег дрвећа.

А испод њих су слуге-лутке,
Дрвене жене и дрвени људи...

Њиховим венама тече отров,
Њихови умови су празни,
Њихова леђа погрбљена
Од тежине неба, које их излуђује,
због чега ходају около у цик-цак, 
Или се врте укруг, као мува откинуте главе,
И оно што су постигли то је та граница,
Тај спруд што је преградио ову реку,
Као на слици, и зајазио је пластиком
И милионима флаша, боца, буради, каца,
И свакојаким отпадом што им је
Исисао као вампир сву крв и сав зној.

"Ово није оно што су они имали на уму",
каже Деда. “Ту међу и тај отпад
Може померити само апсурд,
Модерна реч , бесмислица, немогуће
И они одозго, уз помоћ оних
Што ходају по облацима. И духова
Страшних поплава и обнова“ .

Поплаве су овуда и провале облака
Озбиљно пословале, апсурд и они духови
Сишли са звезда или из мистерија.

Тишина пљушти као киша, и шумски мир,
Неочекивана и неизрецива лепота
Припрема је за створења из шуме, из магле, из влаге,
Што су освајале парцеле слуга-лутки,
Дрвених жена и дрвених људи...

Уз древни поклич:
"Ви сте злостављали нас
сада па ћемо вас појести! "

Нема више дрвених жена и људи , јер их је
Усуд распршио по шуми, што напредује
Брже од олуја и поводња.

Чак ни Дрвене Марије,
Ни дрвеног пророка нема,
Или их је појела  поплава, катаклизма,
Мистерија, или су мутирали  и претворили се
У мајмуне...


__

  * алиас Мирослав Лукић. Из рукописа будуће књиге „KOGITO KLUB  (Фатаморгане)“

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови