(Пре)легат скарабеја

Звезде Млечног пута су једини оријентир скарабеју Овај свети инсект египатске митологије једино је биће на Земљи, осим човека, које се оријентише по звездама. Скарабеј, по својим особинама и понашању изгледа као да је ванземаљац. Он је једино бесловесно живо биће на нашој планети, колико је до сада утврђено, које се у свом животу и свакодневним активностима оријентише према звездама из Млечног пута. То у извештају, који је управо објављен после дуготрајних истраживања у специјализованом часопису "Current biology", тврди екипа научника са универзитета у шведском граду Лунду. Скарабеј (Scarabeus sacer), снажна заобљена буба, дугачка је између 25 и 37 милиметара. Има их неколико подврста. Храни се балегом сисара у коју полаже јаја, тако да су куглице балеге својеврстан инкубатор за рађање нових нараштаја. Живи на пешчаним тлима, избегава слана земљишта. Своју храну котрља од средине марта до краја јула и то ноћу. Од свих подврста издваја се египатски скарабеј (Scarabeus linnaeus sacer) који је постао света буба и амајлија древних Египћана. Свака египатска мумија пронађена до сада имала је испод својих завоја обавезно амајлију у облику скарабеја, израђеног од драгог или полудрагог камена, како би покојнику пружила моћ "вечног обнављања живота", дугим речима поновно рађање. Једна од чланица шведске екипе, др Марија Даке каже да ови инсекти за навигацију, за разлику од осталих сродника, не користе објекте на тлу. Оријентишу се искључиво помоћу звезда. Она сматра да су древни Египћани, вероватно, знали везу скарабеја, својих светих буба, са звездама и Млечним путем и нису их без разлога сматрали "инсектима бога Сунца" и прогласили их најснажнијим амајлијама. ...Мало је познато да и на нашим просторима постоји та света египатска буба. Код нас има, додуше, далеко једноставије и прозаичније име: котрљан или балегар...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

четвртак, 09. јул 2015.

ЧВРСТИ ДОКАЗИ О ДРУГОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ

Ако је Антарктик заиста био даље на северу него што је сада и ако није био покривен ледом до пре 6.000 година пне, ко је онда живео у то време да је могао то да забележи на мапи, пре свих познатих цивилизација? И ко је то могао да уради дуго пре измишљања морског хронометра у 18 .веку, који је коначно решио проблем тачног праћења географских дужина на високим морима?



Мапа стара 500 година која негира званичну историју људске расе 

Ако је конвенционално знање о историји људске расе тачно, људска цивилизација није довољно стара, нити је била довољно напредна, да би јој се приписала многа мистериозна монолитска и археолошка налазишта широм света.
Места као Гобекли Тепе у Турској и Адамов календар у јужној Африци постављају исто питање: ако људска цивилизација наводно није довољно стара да направи ова места, ко је онда, или шта, имао капацитет да направи толико детаљних грађевина широм света?
Јасно је да је наше разумевање историје непотпуно и да постоји много уверљивих доказа који указују да су на Земљи постојале интелигентне и цивилизоване културе дуго пре него што су се људске културе појавиле на Блиском истоку око 4.000 година пре нове ере.
Мапа адмирала Пири Реиса из 1513. године је део појављивања комплетније приче о нашој историји, која навелико изазива раширено схватање.
Прављење мапа је сложен и цивилизован задатак, а сматра се да се први пут појавило 1.000 година пре нове ере са вавилонским глиненим таблама. Антарктик је званично први пут уочен на руској експедицији 1820. године и у потпуности је прекривен леденом површином за коју се сматра да се формирала пре око 34-45 милиона година.
Из тог разлога, Антарктик није могао да се појави на мапи пре 1820. године., а све мапе које садрже Антарктик требало би да имају назначене ледене полове који су стари неколико милиона година.
Мапа света коју је направио отомански картограф и војни адмирал Пири Реис, изазива извесне сумње о томе шта заиста знамо о древној цивилизацији.
Мапа Пири Реиса, која се фокусира на западну Африку, источну обалу Јужне Америке и северну обалу Антарктика, садржи детаље обале за коју многи историчари и геолози сматрају да је Земља краљице Мод, тј Антарктик.
Невероватно, на овој мапи ледени континент није прекривен леденом површином, већ густом вегетацијом.

Како мапа из 1513. године може да садржи континент који је откривен тек 1820. године? И ако су континент откриле цивилизације које су се појавиле 4.000 година пре нове ере, зашто нема ледених површина на мапи?

Парадокси на овој мапи нису имали већег значаја док Чарлс Хепгуд, професор историје из Њу Хемпшира, САД није рекао да информације на мапи Пирија Реиса подржавају другачији поглед на геологију и древну историју. Хепгуд је веровао да је мапа потврдила његову светску геолошку теорију, која објашњава како су велики делови Антарктика могли да буду без леда до око 4.000 година пре нове ере.
Хепгудова презентација је толико убедљива да је чак и чувени теоретски физичар и филозоф Алберт Ајнштајн написао подржавајући коментар за Хепгудову књигу из 1953. године:
„Његова идеја је оригинална, пуна једноставности и – ако се докаже – од велике важности свему што је везано за историју површине Земље“ – Алберт Ајнштајн.
Мапа без сумње није превара, јер је потврђено аутентична, али информације на мапи су за проверу. Сам Пири Реис напомиње да је мапа нацртана према информацијама са старијих мапа, графика и записа, од којих су многе, како Хепгуд каже, копиране и преписиване изнова још од пре уништења Александријске библиотеке у Египту, које је избрисало велику количину литературе и културног знања.

Хипотеза отвара врата могућности да је нека заборављена древна цивилизација имала капацитет да путује до Антарктика, обележавајући земљу са технологијом за прављење мапа, некад пре него што су се ледне површине формирале. То је значајно разилажење са нашим тренутним схватањем историје.
Одсуство ледених површина на мапи Пири Реиса је у најмању руку чудно, а 1960. године Хепгуд је изнео своје теорије ваздухопловству САД. Хепгуд је питао, између осталог, да ли је облик континента, како је приказан на Реисовој мапи, сличан облику континента под ледом, као што је открило недавно тестирање ваздухопловства о сеизмичким подацима континента. Одговор је био запањујућ:
„…географски детаљи приказани у доњем делу мапе невероватно се добро слажу са сеизмичким профилом који је направила шведско-британска антарктичка експедиција 1949. године.
Ледена површина у овом региону је сада дебела око 1,5 километар.
Немамо појма како би подаци на овој мапи могли да се уклопе са претпостављеми стањем географског знања у 1513. години.
Харолд З. Олмајер, Потпуковник, командант УСАФ”:
Ако Хепгудова теорија вреди, као што је Ајнштајн веровао, онда је постојао период времена од око 13.000-те године пне до 6.000-те године пне када је Антарктик био ближи екватору, те је тамо владала релативно тропска клима, као у деловима Јужне Америке.
Ово је узроковано изненадном променом читаве Земљине литосфере, теоретисао је он, с истовременим померањем свих континената на њихову тренутну позицију што је много другачије схватање него широко прихваћено објашњење о теорији тектонских плоча.

Ако је Антарктик заиста био даље на северу него што је сада и ако није био покривен ледом до пре 6.000 година пне, ко је онда живео у то време да је могао то да забележи на мапи, пре свих познатих цивилизација? И ко је то могао да уради дуго пре измишљања морског хронометра у 18 .веку, који је коначно решио проблем тачног праћења географских дужина на високим морима?
Да ли је Земља већ била мапирана 4.000 година пне од стране цивилизације која је заборављена, као што анализа Реисове мапе и теорије Чарлса Хепгуда тврде?
(Вестинет.рс)

Мапа стара 500 година која негира званичну историју људске расе | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 06. јул 2015.

Како коме - или "шарене цене" превода

Комисија је одлучила да за роман „Велики рат” у преводу Вила Фирта на енглески, издавачу „Истрос букс” из Лондона додели 8.000 евра, а исти наслов у издању француске куће „Белфон”, у преводу Артура и Арите Вибран, 2014. добио је чак 17.600 евра!

Наташа Пејин Фото Печат
За преводиоца се углавном каже да је невидљиви посредник између култура, који неретко остане анониман, а његове заслуге недовољно признате. Међутим, један аутор, и један превод, изразито је приметан када се погледа конкурсМинистарства културе за суфинансирање превода српске књижевности на стране језике.
За ту намену буџет је ове године износио око 124.000 евра, и покрио је 103 превода. Комисија је одлучила да за роман „Велики рат” у преводу Вила Фирта на енглески, издавачу „Истрос букс” из Лондона додели 8.000 евра, а исти наслов у издању француске куће „Белфон”, у преводу Артура и Арите Вибран, 2014. добио је чак 17.600 евра! Примера ради, да се „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида преведе на шведски, преводилац је добио 2.800 евра, на немачки 1.800 евра, на хебрејски 2.800. Кишова „Гробница за Бориса Давидовича”, на литванском, добила је 1.800 евра. Издавач из Њу Орлеанса за превод „Антологије савремене српске поезије” добиће 7.000 долара. „Породични циклус” Киша (романи и кратке приче) на немачком добио је 8.000 евра. Пре неколико година, превод драма Милене Марковић на француски коштао је Министарство 3.500 евра.
Председник комисије Министарства културе, преводилац Милош Константиновић каже да је досад већ објављено десет приказа „Великог рата” у француској штампи:
 
Милош Константиновић Фото Д. Петернек 
– Нама је важније да се појави књига са нашим виђењем рата, од тога колико новца се тражи. Цена је реална. На нашу страну стаје 1.860 слова, а на немачку и француску 1.600, и то треба имати у виду – каже Константиновић, који је у жирију био са Владиславом Гордић Петковић, Иваном Николић, Војиславом Карановићем и Михајлом Пантићем.
Индикативно је, ипак, да је енглески издавач за исту књигу тражио 8.000, а француски 17.600 евра. Утисак је да је од тих 17.000 евра могао да се делом подржи Гаталица, али и још неколико књига.
– За једну књигу у Македонији дали смо 600 евра, а биће продата у 300 примерака. „Белфон” неће штампати „Велики рат” испод 15.000 примерака. Македонци ће нам однети два евра по примерку, а Французи један– истиче Константиновић.
Али, у условима конкурса, Министарство наглашава да подржава искључиво превод, и ништа друго, ни прелом, ни штампу, а тираж се ни не спомиње!
Наташа Пејин, власник издавачке куће „Бескрајни плави круг” у Паризу, која је радила у „Л̕ Аж Д’Ому”, каже да је ово огромна цифра за превод књиге за француско тржиште.
– Тиме је држава Србија платила и ауторска права, и превод и штампање! Ако је држава проценила да књига има политичко-културну мисију, а у француским новинама видела сам похвалне чланке о тој књизи, онда је у реду, али тиме је плаћена цела продукција књиге. Србија је и даље на рубу популарности у Француској, и слика се променила утолико што се о нама више не прича на вестима – додаје Наташа Пејин.
У Француском институту у Београду рекли су нам да цена од 17.600 за роман превисока и за француско тржиште. Контактирали смо и француске изворе, и сазнали да је у Француској стриктно одређена просечна тарифа, она за српски језик износи 23 евра за страну од 1.500 знакова. Књига од 500 страна, као Гаталичина (српски текст преведен на француски обимнији је за 10 до 20 одсто), може да има око 600 страна, што кошта до 13.800 евра. Французи, иначе, финансирају само 60 одсто цене превода, понекад и више за изузетне преводилачке подухвате, каже наш извор.
Књижевник Зоран Живковић коментарише да тема дела не треба да утиче на цену превода:
– На цену би могла да утиче језичка сложеност изворника, али она не проистиче из теме, у смислу да су дела с темама од националног значаја нарочито тешка за превођење, док су „ненационалне” теме лакше. Ако је Министарство желело да пружи посебну подршку објављивању у иностранству дела с темом од националног значаја, онда је тако требало и рећи (ко би им замерио?), а не да се у све непотребно уплиће превођење. Што се накнаде за превођење тиче, ја сам највише плаћао 15 евра по страни за веома квалитетан превод на енглески мојих дела. Издавач може да захтева колико жели – а ствар је онога ко финансира да ли ће захтев прихватити – каже Живковић.
После свега, питамо се да ли категорија превода од „националног значаја” има посебне тарифе од земље до земље? И зашто је тај „национални интерес” двоструко скупљи у Француској него у Британији, на пример?
Мирјана Сретеновић
-----------------------------------------
Селективна подршка историографији
Милош Константиновић објашњава да превод на енглески књиге „Леди Пеџет и њени Срби” Наташе Марковић није подржан, јер се не финансира историографија. Међутим, раније је превод на енглески књиге „Дизраели и српско питање” Милоша Ковића добио 4.000 евра. „Одбрана” је ове године добила 1.600 евра да преведе „1914–2014. Зашто ревизија” Милета Бјелајца на руски, док „Лагуна”, за превод на енглески „Српске историје” Чедомира Антића, није.
– Криво нам је када су тако крупна имена у питању, али Антићева књига је чиста историографија. Подржали смо 2014. монографију о тврђавама на Дунаву, али то је историографија у ширем смислу – каже Константиновић.
објављено: у Политици,  05.07.2015

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови