Врата Звижда / Бела Тукадруз

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје -
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух....
Песме из романа

петак, 19. фебруар 2016.

Шта Карађорђевићи потражују?

Избор

Foto: RAS Srbija
Карађорђевићи су, иначе, тражили имовину која је после смрти краља Александра, оставинским решењем од 27. октобра 1938. подељена на три једнака дела, а захтев за реституцију поднело је десет наследника краља Петра и принчева Томислава и Андреја.
Бели двор налази се на имању површине 135 хектара. Уз Двор, саграђени су кухиња и гаража, као и подземно склониште.
Драгомир Ацовић: А зашто не вратити и све остало?
- Да ли вратити Бели двор Карађорђевићима?“ Ето питања!
 држава је ушла у посед те имовине на основу акта о отимачини донетог 1947. године, који је оглашен неважећим од настанка. Дакле, држава поседује нешто што није ни стекла, али то што није стекла не жели да врати!
Драгомир Ацовић, члан Крунског савета
Дакле, зашто само Бели двор, зашто не и све остало? Дакле, право питање би било: а на основу које правде и које логике би држава требало да буде власник неке имовине која има своје наследнике само због тога што је негде написано да држави та имовина треба? А зашто јој то треба? Е, то не пише! Уосталом, држава се изјашњава да не намерава да нешто врати, али то што држава неће да врати и није својина државе! Барем још није. Наиме, држава је ушла у посед те имовине на основу акта о отимачини донетог 1947. године, који је оглашен неважећим од настанка. Дакле, држава поседује нешто што није ни стекла, али то што није стекла не жели да врати! То није ништа чудно за правну логику ове земље после 1945. године, али је крајње егзотично за државу која се данас куне у европске стандарде и правне норме.

Dragomir Acović
Из овог првог, следи друго питање: по Уставу сви облици својине су равноправни! Дакле, нешто што припада држави и нешто што припада грађанима те државе правно је исто. Обавеза заштите је нешто друго, али статус заштите и обавеза заштите немају никакве везе са власништвом. Ваљда нешто што припада грађанима Србије није непријатељска имовина коју ваља узаптити и третирати као ратни плен?
Треће питање: Србија је пуна некретнина и покретнина које су у власништву државе или она том имовином располаже. У каквом је стању та имовина? Ко је одговоран за нестанак или уништење (или небригу) о имовини која се налазила у дворовима, а данас није у њима, и не зна се где је, и да ли уопште постоји! Ко је плаћао рачуне и трошкове за потребе корисника дворова од 1945. године до 2001? Из којих средстава, и зашто је то данас проблем, а тада то није био?
Страхиња Секулић: То је свуда државно
Одлука Агенције којом је одбијен захтев породице Карађорђевић за враћање и обештећење Дворског комплекса на Дедињу, донета је на основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, којом је изричито прописано да се не враћа право својине на Дворском комплексу на Дедињу, чији се статус уређује посебним законом. Агенција је закључила да исти не може да буде предмет враћања нити обештећења.
Треба имати у виду и чињеницу да је Дворски комплекс на Дедињу грађен у периоду од 1924-1936. године, дакле у време Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, на чијем челу је као носилац суверене власти био краљ Александар И Карађорђевић, те да се тиме поставља питање коју је то имовину краљ користио и уживао као носилац суверене власти, а која је била његова лична имовина, што је тешко, али не и немогуће утврдити (најчешће преко извора средстава финансирања).
 Бројни примери сведоче да су дворски комплекси, без обзира на данашње државно уређење, имовина државе, града или округа којима припадајуСтрахиња Секулић, адвокат
Проблематика питања својине постаје сложенија ако се има у виду и чињеница промене режима из монархије у републику, као и његов изузетан историјски и културни значај. Бројни примери сведоче да су дворски комплекси, без обзира на данашње државно уређење, имовина државе, града или округа којима припадају, односно краља или краљице као носиоца суверене власти, а никако краља као појединца или њихових наследника.
Foto: Z. Žestić / TanjugStrahinja Sekulić, direktor Agencije za restituciju
На пример, Бакингемска палата није приватно власништво краљице као појединца, већ је као и друге дворске палате у Енглеској власништво краљице као суверена, док је Версајски дворац у данашњој Републици Француској, у својини државе, односно града и/или округа којима припада. Сви су значајне туристичке атракције.
                Блиц
..

DUG SPISAK KARAĐORĐEVIĆA Traže da im država vrati i fabriku zlata

Osim Dvorskog kompleksa na Dedinju, Karađorđevići traže da im država vrati niz nekretnina i zemljišta, pa čak i fabriku zlata, rudnike...
Foto: P. Marković / RAS SrbijaPinceza Katarina i princ Aleksandar II Karađorđević
Država je nedavno odbila zahtev kraljevske porodice za povraćaj Belog dvora jer se radi o objektu od posebnog značaja za Srbiju. „Blic“ je došao do spiska celokupne imovine čiji su povraćaj nedavno zatražili naslednici kralja Petra.
Foto: E. Čonkić / RAS SrbijaBeli Dvor: Dvorski kompleks ima površinu od oko 43 hektara u ulicama Ive Vojnovića i Kralja Milana i na Kanarevom brdu u Beogradu. Zahtev za vraćanje imove je odbijen
Na spisku se nalazi niz nekretnina i zemljišta u elitnom delu Beograda. Karađorđevići, između ostalog, traže i objekte koji su pretvoreni u studentski dom „Lola“ i Arhiv Jugoslavije. Njihova imovina nekada je bila i kuća u Sarajevskoj ulici koja je u međuvremenu prodata i pretvorena u hotel.
Foto: G. Srdanov / RAS SrbijaBeograd, Studentski dom Lola: Kuće i zemljište površine 70 ari u Krunskoj ulici i Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu (sada delom studentski dom „Lola“)
Ono što, međutim, na spisku najviše upada u oči jeste šest rudnika u opštinama Negotin i Kučevo, fabrika za preradu zlatne rude u Glogovici, laboratorija za preradu zlata u Neresnici, pa čak i električna centrala u Topoli!
- Koliko znam, to su i danas rudnici i fabrike. Zatražili smo od nadležnih institucija da nam daju podatke šta od svega toga još postoji - kaže za „Blic“ Zoran Živanović, advokat porodice Karađorđević.
Foto: N. Raus / RAS SrbijaTopola: Stari Karađorđev konak i zemljište površine 3,80 ari
Na pitanje koliko je realno da država vrati Karađorđevićima sve ono što potražuju, Živanović odgovara da je „učinjeno sve da im se ne vrati ništa“.
- Zakoni su skrojeni da se ništa ne vrati. Nešto je proglašeno kulturnim dobrom, zadužbinom, a država je zabranila i povraćaj preduzeća i onoga što je prodato - kaže on.
Foto: RAS Arhiva / RAS SrbijaTopola: Vinograd, voćnjak i oranica površine 56 hektara
SAMO DVOR VREDI 50 MILIONA EVRA
Gotovo je nemoguće utvrditi vrednost onog čime je nekada raspolagao kralj Petar. Advokat Zoran Živanović kaže da samo Dvorski kompleks na Dedinju vredi najmanje 50 miliona evra, a da po zakonu Karađorđevići za celokupnu imovinu od države mogu dobiti maksimum 500.000 evra.
ŠTA JOŠ TRAŽE KARAĐORĐEVIĆI
- Dom kralja Aleksandra i zemljište površine jedan hektar i 65 ari u Ulici Vase Pelagića u Beogradu (sada delom Arhiv Jugoslavije)
- Kuće i zemljište površine 14,50 ari u Sarajevskoj ulici u Beogradu (sada hotel)
- Dvorske bašte u Rakovici površine oko 21 hektara u Beogradu
- Poljoprivredno zemljišta površine oko 1,8 hektara u opštini Kučevo
- Građevinsko zemljište površine oko 1,6 hektara u opštini Kučevo
- Šumsko zemljište površine 12,61 ari u opštini Kučevo
- Ostalo zemljište površine 14,40 ari u opštini Kučevo
- Rudnici Ševica, Radenka i Voluja u opštini Kučevo
- Rudnici Sikole, Brodica i Železnik u opštini Negotin
- Kraljeve livade površine oko 6 hektara u Sokobanji
- Električna centrala površine oko 23 ara u opštini Topola
- Sreska bolnica i zemljište površine oko 3 hektara u opštini Topola
- Prva srpska kasarna i zemljište površine 27,58 ari u opštini Topola
- Livada površine oko 6 hektara u opštini Topola
- Fabrika za preradu zlatne rude u Glogovici
- Laboratorija za preradu zlata Neresnica
- Lager u reci Peka
* Od svega ovoga porodica prestolonaslednika Aleksandra IItraži jednu trećinu, dok bi ostatak pripao naslednicima princa Tomislava i princa Andreje

Срби и Јермени, поређења

НЕДАВНО сам, по други пут за годину дана, посетио меморијални центар Цицернакаберд у Јеревану, подигнут 1967, у спомен на милион и по Јермена уморених током геноцидног истребљења од 1915. до 1923. године.
Колико је много људи тада изгубило животе, показује чињеница да данашња Јерменија има три милиона становника. Меморијални центар је изграђен после окупљања више од сто хиљада Јермена, који су на педесетогодишњицу почетка прогона и убијања протестовали због ћутања совјетских власти и скривања великог злочина.
У оквиру комплекса налазе се обелиск, вечна ватра, зид сећања и музеј у којем су изложене фотографије, књиге, часописи, оригинални документи, видео-снимци и други артефакти који сведоче о страдању јерменских хришћана од власти Отоманске империје. Цицернакаберд, што у преводу значи "ластино гнездо", налази се на брду изнад главног града Јерменије и посећују га делегације, новинари и туристи који из иностранства долазе у ову земљу.
Док сам боравио у Јеревану, у сваком тренутку наметала су ми се поређења између јерменског и српског народа. Иако географски далеко, Срби и Јермени су блиски по вери, култури, менталитету и традицији. Оба народа су много страдала.
Постоји, међутим, и битна разлика. Док Јермени брижљиво чувају сећање на своје страдале и о томе упознају цео свет, ми се невероватно небрижно односимо према три милиона Срба страдалих у Првом и Другом светском рату.
Тридесетак парламената широм света усвојило је резолуције о признавању и осуди геноцида над Јерменима. Геноцид над српским народом од 1914. до 1918. и од 1941. до 1945. није осудио ни српски парламент. Ми ни после једног века од почетка Великог рата нисмо изградили меморијални центар који би упознавао и подсећао, и нас, и цео свет на српска страдања. Таква небрига, нажалост, ствара услове да се поново појаве злочинци, попут Адолфа Хитлера, који је 1938. године рекао: "Ко се још сећа Јермена?"
Јермена се свет, са великим закашњењем, ипак сетио. Бојазан је, међутим, да ће српске жртве прекрити заборав.

ВЕСТИ ИЗ РУБРИКЕ Aleksandar Čotrić: Ne pamtimo kao Jermeni 

среда, 17. фебруар 2016.

Еј, дубоко несрећна Србијо!

Запуштена задужбина деспота Стефана: Молитве у корову /  Милена МАРКОВИЋ | 17. фебруар 2016. 20:48 | 



Чудесна је лепота древне цркве деспота Стефана Лазаревића, посвећена Преображењу Христовом. Божанствена, иако је запуштена и заборављена.
На вратницима, у камену, уклесани су, давно, неописиви призори ратника у борби. Симболи и печати државе Немањића. Разни записи... Све је то повезано полукружним сводом у којi је уклесана винова лоза. Лоза трајања.
Дубоко у храму, олтар у камену. Неколико недогорелих свећа, три иконе, вино, нечији бели крст, клупе и столице које су, ваљда, ових празничних дана Сретења оставили они који препознају значај поруке: народ који не памти своју историју осуђен је да је понови.
Горович, село надомак Тополе, а као да је накрај света. Овде, у овом селу, налази се тај древни храм чији је ктитор деспот Стефан Лазаревић. Храм је запуштен, и закоровљен. Моћ времена које га неумитно круни и небрига људи да га обнове као да су се сагласили да га и потпуно униште. Али, зидови одолевају. Пукотине на њима сакрива упорни бршљан и друго растиње ижџигљало из темеља. Само небо, уместо крова, наткриљује ово прелепо место, руком старих мајстора улепшано.
Ово није само прича о овом божанственом месту. Ово је прича и о нама, нашем забораву.
На срећу, има и оних који су незаборавом, опоменули јавност каква је вредност овог вишезначног споменика српске историје.
Млади Игор Петровић, сарадник Културног центра у Тополи, задужбини деспота Стефана Лазаревића у Горовичу ових дана је посветио својеврсну монографију. Не само задужбини, већ и маленом селу у коме се светиња, покривена једино небом, извија упркос упорном невремену и људском немару.
Управо ова монографија, коју је Петровић насловио "Црква деспота Стефана у Горовичу, кроз народне легенде, приче и предања", нама је била путоказ да, захваљујући овом младом човеку, вратимо сећање на време славне, слободарске српске историје.
- Ова црква, задужбина деспота Стефана значајна је и по томе што се, према записима, овде венчао и Карађорђе са Јеленом Јовановић из Маслошева, ћерком оберкнеза Николе Јовановића - прича нам Петровић. - Свадба је била 1781. године. Карађорђе је тада имао 19 година.
Мештани верују да се овде Карађорђе и крстио и са устаницима причестио, непосредно пред прву српску буну. Знају, кажу нам, и чија је ово задужбина, али се не усуђују да са сигурношћу одговоре зашто је препуштена несрећним временима да још чами и пропада.
- Јесте срамота што није обновљена, али ми, у Горовичу, нисмо могли сами да је обновимо - кажу нам. - Али, ако неко сутра каже, мада смо ми прилично сиромашно село, не би било онога ко не би дао прилог да се цркви врати изглед достојан њеног ктитора, и успомене на вожда.
Игор Петровић, међутим, прича нам, а то је забележио у књизи о цркви у Горовичу, да су још 1905. године овдашњи мештани, као и мештани околних села покушали да обнове храм, али су их потоњи ратови у томе омели. После Првог рата, 1924. године, обнову је покренуо прота Алекса Петровић. Писао је Управи двора Карађорђевића да "барем дају толико да се црква огради". Осам година касније, отворен је и рачун, а штедна књижица - за реконструкцију - поверена је архитекти Миомиру Каруновићу. Атентат на краља Александра, 1934. зауставио је планирани посао. И, црква је остала у рушевинама.
- После Другог рата, али тек 1970. године, поново је из Тополе покренуто питање обнове цркве деспота Стефана - наводи Игор Петровић. - Годину касније, обављени су конзерваторски радови, па 1973... поново се нешто урадило... И тако све до 1992. године. А, наредне радови су потпуно стали. У међувремену мештани су сахрањивали своје умрле, подизали им ту споменике, што и данас чине. Настало је ново гробље у Горовичу, а црква је пропадала.
Последњи апел за обнову упућен је новим демократским властима, Министарству вера и Министарству културе Србије 2006. године упућен је и апел, и молба... Али, ништа се после тога променило није.
- Оба министарства су се сагласила да се уради програм санације и отпочне реконструкција - каже нам Петровић.
И, ту је све стало. А црква пропада.
САН ПРЕ НИКОПОЉСКЕ БИТКЕ
Црква у Горовичу, задужбина деспота Стефана, једна је од најстаријих у Шумадији и једна од највећих из тог доба - упућује Игор Петровић. - Предање каже да је деспот 1396. године пред Никопољску битку ту заноћио са војском. Уснио је, бар тако каже предање, сан у којем је бацио копље преко главе. Обећао је да ће, ако преживи, на месту где се копље заболо да подигне цркву покајницу, у знак захвалности и кајања. Тако је и било. Црква кроз историју није рушена, па су градитељски радови оригинални. У 18. веку неколико пута је обнављана, а коначно је напуштена 1860. године.
ОБНОВА
Цркву јединствене орнаментике и клесарских радова, за коју се верује да потиче из доба цара Душана, Завод за заштиту споменика прогласио ју је за културно добро. И, то је једино што је урађено за последњи век и по! Потпуна обнова и реконструкција, коштала би, како процењују стручњаци, више од милион евра. Али новцем се никако не може платити оно што губи историја. И не само историја, већ и ововремене, и будуће генерација.


Запуштена задужбина деспота Стефана: Молитве у корову

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови