БЕЛАТУКАДРУЗ

СРБОВЛАШКИ ДРВОРЕЗ, УВОД ВО РАКОТВОРЕНАТА КНИГА / Мирослав Лукиќ

2012-02-17T15:35:00.000+01:00

Беше тоа нешто најубаво што некогаш сум го чул,

сметајќи ги и најфилигранските медалјони на Моцарт,

звукот на окарината или овчарските тажаленки со кавал во далечината.

Се колебав, зашто се разбудив во туѓ дом, во туѓа постела.

Беше сеуште мрак во големата одаја и не знаев дали е седум

или осум часот, бидејќи пердињата беа спуштени докрај, непроѕирни.

Со цврст сон, склопчена како еж,

топла по незаборавната ноќ убавицата спиеше...

Ми се пристори дека чув некакви камбани...

Да, тие ѕвонеа од блиската Вознесенска црква,

но тоа не беше она од што се сепнав:

нивниот екот беше близок; се тркалаше по

Принциповата улица како утринен порој.

А песната што ја чув татнеше во далечината,

како да ја пееја разнежени

девојки во некој чунот сред езеро, во магла,

или како да се слушаа хорови на ангели...

Се оттргнав леко од нејзината прегратка

и отидов до другата одаја да најдам молив и хартија.

Прејдов во другиот дел на станот, во кујната, на прсти –

за да не го разбудам никого од заспаните донашни.

Беше девет пред пладне, недела...

Додека варев кафе, мислев само на песната што се оддалечуваше.

Од тетратката за рецепти скинав еден празен лист.

Околу нозете ми се војваше мачорот, наежен од ноќта

што ја мина под ведро небо.

Низ подотворената врата го слушав шумот на блиската есен,

проаѓањето на автобусот, детските гласови, ехото на наковалната,

и не можев да најдам молив што пишува. (....)

Превел од српски:

Ристо Василевски

Видети више: Стихови Белатукадруза (М. Лукића) на македонском: препев Ристо Василевски

Иди на страницу: Белатукадруз на страним језицима

ДОБИТ КОЈА СЕ ДЕЉЕЊЕМ УМНОЖАВА / Анђелко Анушић

2011-11-13T11:00:00.001+01:00

У најновијем броју књижевног часописа ТРАГ (издавач Народна библиотека "Данило Киш" , Врбас), бр. 27, септембар 2011, објављен је у рубрици "траг ишчитавања" подужи изузетно афирмативни текст Анђелка Анушића (стр. 178-187), ДОБИТ КОЈА СЕ ДЕЉЕЊЕМ УМНОЖАВА (Мирослав Лукић алиас Белатукадруз:Лас вилајет/анонимна хроника/, одабране песме, Младеновац 2010).

Снимак Мирослава Тодоровића

Одломак из приказа:

... Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хулио, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића - увек је у потрази за метафизичком истином/истинама - хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим "зорама света и историје које још нису свитале", како би рекла Аница Савић-ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни, јер Лукићев поетски језик подједнако добро разуме и обичан човек и тзв. академски грађанина. Са разноврсјем и разногласјем у звуковнмој и језичкој архитектоници стиха и текста/тела песме; у изражајном распону од широких поетско-наративних пасажа, до оних минијатурних/минималистичких бриљаантно компонованих;пуна колоритних, опозитних слика; архетипских симбола светлости, фолклорне фантастике, и заумних архајских светова; без непотребне метафортизације; лирична и мисаона, саркастична, иронична и ругалачка; брижна и дубоко замишљенма 7 запитана над антроплошким удесом човека и света; полемична, критичка, завештајна и опоручна у исти мах; елегантно распричана и разговорна, увек са ореолом метафизичке нарације у првом плану као својим основним тоном...

Бог прикупља сећања.... / Белатукадруз

2011-09-16T22:17:00.002+02:00

Старији син Димитрије (као петогодишњи дечак)
и његова мајка Миљана Вићентијевић- Лукић
(1956-1986)

… Бог прикупља сећања и обасјава их великим фењерима у сновима.

Ни људи налик на анђеле не знају у шта су умешани сваког дана, сваког часа, па и сваке ноћи – док сањају снове које не разумеју.

Чистота и невиност састоји се од незнања.

Најугледније породице једне земље пореклом су из забачених крајева.

Зло у људима извире из њихових срца, из предрасуда, из отупелости.

У сваком крају, као и у сваком семену, постоји клица која ниче и коју треба (пре)познати.

На време.

Треба застати у сумрак пред жбуњем у коме славуји преврћу очима…

У предвечерје светлост обасјава изрецкане листове папрати, доњи део борова или дебела стабла старих шупљих ораха и шупљине из којих висе зелене браде.Гробнице Келта, Хуна, дивље трешње које расту из давних збивања распршених.

Из темеља рушевина римских летњиковаца, из мозаика чудесних што су потонули у земљу, из гробова затрвених.

Зелено офарбана, мастионица дрвена, двоглед, фосилни остатак стопала малих водених духова,
писма и разгледнице пристигле пре четврт века. Двоглед усмерен у делте Будућности, као према врховима планина обасјаних сунцем.

Да би стигао на циљ пожури полако.

Несаницу је послао анђео и она је мерило. То су лестве којима си се успео, вазнео – само бескрајним несаницама и још бескрајнијим нестрпљењем…

Све сам изгубио и све ће ми бити враћено хиљадоструко.

Старост је дошла, и сећања су дошла.

Кревет је пун сабласти и опсена.

Не успомене, не снатрења, не опсене плоти.

Не речи – неречено је речитије!

Неизмерно ћутање жутог ивањског цвећа на падини брега и мој поглед спојени су дивљењем и несаницом, као сунчева срма и капи воде у трави… (…)

Зашто гробове многих песника и философа, политичара и препородитеља, никаква сила неће моћи да спасе од запишавања лутајућих паса?

Драинац разоткрива нитковлук демократа – писаца опорим речима: „Демократију наших писаца никако нисам могао разумети: они, који тако гласно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приватном животу, на делу, беху сви од реда аристократе…“

ДНО

2011-08-15T18:39:00.001+02:00

Иза тзв. Велике магазе

НЕКАД (веома давно у детињству), постојало је солидно дно на које се човек могао скотрљати. И скотрљао се Стојан Буњевац, након што му је жена преминула и он остао на свету са петогодишњим сином, анђеоска гласа и погледа.

Сећам се како га је тукао, тога дечака неколико година старијег од мене, у дугим раздобљима свога пијанства.

Сећам се сиромаштва и беде и несреће послератних година.

Са тога дна на које се скотрљао било је могуће још пружати руке, викати из дубине, у пијанству, ноћу, узнемиривати суседе - ти гестови су имали одређено значење.

Нико није ни покушао да помогне том несрећном удовцу Стојану Буњевцу. Сви су затварали ноћу капке прозора
, док се разлегао вапај пијаног, али је кошава звиждала и разносила вапај. И понекад, много година касније, кад зазвижди кошава, ја могу да се сетим ветровите ноћи и како је изгледало некада реално дно, дно беде, дно живота, морално дно...

Иза ове ограде од цигле, скрива се мит и тајна ове локалне приче,
страва и јад, пустиња и прашума...

Сећам се тужног и пониженог погледа његовог сина. Изгладнелог, усамљеног. Не могу да заборавим како је цвилео и пиштао, док га је ноћу, без разлога, готово крвнички тукао његов отац, искаљујући можда на њему своју несрећу и патњу, јер је био најближи.

Стојан Буњевац је падао главом наниже, падао је - чинило се - у свим правцима / истовремено / доле горе на бокове , како би рекао песник Ружевич.

Десетак година пре тога падало се и устајало / усправно, али тада, када је Буњевац тукао свога сина, падао је водоравно.

Падајући, повлачио је за собом и свога дечака, једног јединог на свету који му је преостао, предодређујући му судбину.

Дечак је порастао, отишао на одслужење војног рока, и није се вратио на село. Нашао је неко запослење у оближњем граду.

Буњевац је у то време последњи пут покушао да се дигне са дна учествујући једне ветровите ноћи у незапамћеном злочину, о коме су известиле новине. Није убио, али саучествовао је у злочину : однео је убијену бабу у врећи за кукуруз под јутарњи воз. Завршио је као осуђеник и укопан је на затворском гробљу.

Његов се син појавио, први и последњи пут после низа година у селу, и продао будзашто очеву кућу и двориште. Чуло се да се у неком од градова оженио. Кажу да је оженио неку удовицу која је већ имала три поодрасла сина, старија од њега, могла му је по годинама бити мајка.

Кућу су купци - доселивши се из шумског засеока убрзо срушили, подигли нову, никада је не омалтерисавши. У дворишту се појавила бачија мачака. И сви су заборавили на Стојана Буњевца и на његовог сина...

Тако се у селу угасило преко стотину кућа, и - ником ништа.

Никле су, понегде, на темељима старих - нове куће. А већина се урушила, нестала у густој зови...

Једно од занимања Белатукадруза: филмови

2011-06-12T20:00:00.000+02:00

Камене књиге. Гробља су наше библиотеке...

Претпролећно буђење.Лакомица.Пек

http://www.youtube.com/watch?v=7IN-ONZFVL0

Канал ФИЛТРА / поклон књига ЗАВЕТИНА за београдски Сајам књига 2010

2010-10-08T13:04:00.000+02:00

Белатукадруз (М. Лукић) са својим мачком Гаврилом Соколовићем

......... Српска књижевност се развијала у неприродним условима

током 20. века. Винавер је у једном од својих предратних есеја то лепо

и аргументовано изнео на видело. Истинито.Припремајући ово издање,

ја нисам ни у једном часу имао илузија, шта ће присуство ове и овакве

књиге представљати у српској књижевности: једну шкрипећу

дисонанцу. Ову књигу није створио онај који је потписује, већ искре

снега. Дуго ћутање писца.

Нећу имати следбеника, као писац - критичар (можда и не

чезнем да их имам? Можда их нећу имати, зато што није лако прећи

онај невидљиви и дуги пут који сам прешао, да бих негде при његовом

крају заокружио ову књигу?) Можда и стога што сам поносан човек?

Главни разлог што се моје критике и есеји поново

прештампавају је у томе што су растурена издања у којима су

публикована. (...........)
( Из поговора, тј. НАПОМЕНА УЗ ОВО КОНАЧНО ИЗДАЊЕ, стр. 280).

Мирослав ЛУКИЋ : Канал ФИЛТРА I, Београд: Едиција ЗАВЕТИНЕ, 2006 -2007. – 284 стр. – ( Сабрани радови, ЦД Вечити чудесни коренови; 5)

Ова књига је публикована у целини, у ПДФ формату, као дигитално издање које сасвим одговара штампаном, као поклон књига Едиције Заветина посетиоцима БИБЛИОТЕКЕ 2 једног од Веб сајта Заветина, у библиотеци одабраних критикас о појединим српским песницима, видети више: https://sites.google.com/site/velikazavetina/odabrane-kritike-o-pojedinim-srpskim-piscima/kanalfiltrai

Нема нагодбе са државом / Сергеј Трифуновић

2010-09-23T11:01:00.000+02:00

Интервју Сергеј Трифуновић
Политичари само размишљају како да се домогну власти и опљачкају ову већ осиромашену државу, уз образложење: и ови пре нас су плачкали, морамо и ми нешто да узмемо

У биоскопима Колосеј, Стер синемас, Таквуд и Рода, од данас се приказује „Српски филм” сценаристе Александра Радивојевића и косценаристе и редитеља Срђана Спасојевића, домаћи филм о којем је полемисано и пре него што је ико био у прилици да га погледа, уз констатације да је превише бруталан јер обилује сценама насиља и секса, силовања и злостављања. У филму који је сада пред домаћом публиком, лик Вукмира, који је мозак операције „манипулисања” главним јунаком, порно глумцем, тумачи Сергеј Трифуновић.

Нема нагодбе са државом: Сергеј Трифуновић Фото Д. Ћирков

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbija-lici-na-Divlji-zapad.sr.html

Serija Miris jorgovana. Miroslav Lukic

2010-08-30T11:14:00.000+02:00

вест на 25 светских језика

2010-08-28T13:33:00.000+02:00

Кукурузна свила, Белило.Звижд. Фотографија Ивана Шишмана

Ових дана вест о појави нове књиге Белатукадруза БЕЛО ЦРНО ЦРВЕНО емитована је на 24 светска језика.
Видети више: http://sazvezdjezavetina.wordpress.com/2010/08/28/white-black-red-latest-book-belatukadruza/

БЕЛО ЦРНО ЦРВЕНО / Белатукадруз

2010-08-22T18:57:00.000+02:00

Документарни филмови.

“Филм се не сме копирати, а може се приказивати

само на повременим кућним забавама по

дозволи Шишмана” - пише у дну ових сличица

из једног документарног филма београдских

Заветина.Приликом снимања тога филма

случајно је пронађен један рукопис

Белатукадруза, овај који се у целини публикује

овде. Филм је наравно био о песнику

Белатукадрузу, филм је дозвао нешто слично

себи, што превазилази поезију буквално

схваћену. Стендал је у своје време приметио да

“поезија, ла поесие, оно што се под тим изразом

тада разумевало, - будалаштине које су писали

сувремени му Французи, или их громко рецитовали

са француских позорница, - да је поезија

безвредна гњаважа”. “У томе се часу -према

уверењу Е. Паунда - “уметност писања везала за

прозу, и, током одређеног времена, важнији

развојни процеси језика као средства за

изражавање, дешавали су се у прози...” Проза је

потиснула поезију, превасходну уметност,

затим је то учинио и филм. Поезија је врло дуго

била у затвору, из кога је покушала да изађе уз

помоћ Сандрара, коме је иначе Белатукадрузов

случајно нађени рукопис и посвећен. “То је

духовни затвор. Уосталом сви песници које су у

једном датом тренутку њиховог живота дотакли

зраци извесне звезде, звезде Дирерове

Меланхолије, с његове чувене гравуре, западају у

контемплацију<она може постати бескрајно и

смртоносно очајање које води у самоубиство или

лудило, као што је то био случај са Жераром де

Нервалом, или у необичне болести пред којима

лекари остају збуњени, као што контемплација

може довести и до највеће радости,а то се, сматрам

мени догодило “. (1916) БЕЛО,ЦРНО,

ЦРВЕНО, наслања се на Документарне филмове

Сандрара, на њихову стваралачку тајну, на први

поглед. а у ствари - Случајно нађени рукопис

или документарни филм - доносе зоне преливања<

незаборавне слике и неки благотворни

ветар који распирује жар у пепелу, далеко од

прапорака шугавог песничког стада, које и даље

пландује, више од једног века, тетошена од

тобожњих критичара> полицијских аматера и

бирократа, што мере, премазују, узимају отисак

као у криминалистичкој антропометрији,

уводећи у своје провизорно књиговодство,

телалећи и хвалећи кад им се суфлира да су

највећи песници и уметници они што су

најближе власти (свакој, билокојој)

Зашто је Белатукадруз снимио овај документарни филм?

Зато да би најавио своје нове документарне

филмове? Зато да би мртвом Стендалу бацио

рукавицу у лице? Зато што...

Нека покушају да одговоре истанчанији духови. Белатукадрузова књига БЕЛО ЦРНО СРВЕНО објављена је као прва на стотионак страна у новопокренутој Веб едицији Скакав ППЗ, бесплатно се може погледати и преузети са Веб сајта Посебна породична заветина

Видети више: https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/assignments/belocrnocrvenobelatukadruz

ХРОНИКА ТРАГЕДИЈЕ / Случај Белатукадруз

2010-07-20T21:24:00.000+02:00

"Лукићев књижевни рукопис је израз једног медијума кроз којег се олакшава некакво профетско оптерећење, од сувишка онога што са собом носе каравлашко очајање, барбарска генијалност и јуродива прозорљивост - сплетени уједно.

"Влашка гозба" је архив једне епохе, покушај објашњења пишчева досадашњег живота, расутог на разне белешке из разног времена, као и културно-политичке матрице у којој се одвијао живот Срба, посебно књижевни као његов записни део, у две деценије прошлог века. Мирослав Лукић је показао амбицију да буде дубљи тумач те епохе у којој је протекла и његова нелака судбина. Отиснуо се на пучину, спалио мостове за собом ("Пловим океаном без икаквог копна на видику"). "

Писао је песник и критичар Владимир Јагличић у београдској "Борби" почетком трећег миленијума о једној од Лукићевих књига, која је, објављивањем Лукићевог романа "Доктор Смрт", под књижевним псеудонимом Белатукадруз, била повод за разрачунавање и покушај књижевне ликвидације Лукића као писца.

Више о томе моћиће да се чита на следећој интернет адреси: https://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz/slucaj-belatukadruz/hronikatragedije

О спорној Лукићевој књизи критичари су писали или хвалоспеве или покуде?

У чему је ствар?

У тешком прихватању истине?

Лукић је, како знамо, саставио и једну позамашну књигу о случају Белатукадруз, књигу коју нису смели да штампају, ни пријатељи ни непријатељи, а чији су одломци публиковани на сајтовима и блоговима.

Најинтересантнији делови те књиге написане пре неколико година биће објављивани на сајту Архив Белатукадруз, сукцесивно, без журбе. Делови књиге ће бити публиковани на посебној страници Случај Белатукадруз. Вреди погледати.

ТАНГО БЕЛАТУКАДРУЗ (1)

2010-02-06T16:20:00.000+01:00

МАРКО РОШУЉ: АРАБЕСКЕ, СРБОВЛАШКЕ

У говор се може ући
и у многе приче, изреке и друге
у обичај узете речи.
Уз помоћ грома и пијавица.
И ако покажеш зубе,
ако се искезиш.
Ружно је лепо веома!

*
Гром ме је обележио,
потоци ме издржавају,
вашари су моја престоница.
*
Никада нећу умрети.
Јер душа не умире;
она се сели,
као птица селица.
*
Вампири су
ђаволов проналазак.
Пијавице - дар потока.
Ко има вишак крви
нека проба из моје тегле...
*
Поток извире из стене
из бескрајног
и улива се у бескрајно;
верујем само у то...
*
Ђаво стоји на левој обали потока,
Бог на десној.
Кад загрну ногавице
и уђу у поток,
замуте воду
и настаје човек.
*
Кад Бог уђе сам у поток
вода око његових ногу тече бистра,
пастрмке реповима саде икру
у златастом песку.
*
У Вечност се може загазити
као у бистар поток.
*
Пре овог лица
имао сам неко друго, млађе, лепше.
Пре тог другог, млађег и лепшег
имао сам још лепше.
Пре тога сам имао још лепше,
најлепше...
*
Ово лице , које сада носим,
ужасава све који га виде.
Децу понајвише.
То лице је обликовао
Ђаво, једне олујне ноћи
зашав у поток,
док је бог сањао дубоким сном.
Ђаволу је дато
да обликује
уз помоћ муње
најругобније облике...
*
Видео сам анђеле
између високих букава...
*
На вашару
ни с ким не разговарам.
Ни са купцима,
са онима што пате од вишка крви,
румених као ружа.
Ту врви од перфидних...
*
Ја сам продавац пијавица
Највећа ругоба овог света.
Људи виде моје наказно лице
које се распада.
Не знају да ја носим у себи
много духова,
које је могуће разазнати
као фазане усред папрати,
и које повезују
сенке дрвећа,
сенке густих шума...

( 1954. Забележио Б. М.)

Стихови о БЕЛОЈ ДЕВИ

2009-12-15T20:04:00.000+01:00

НИЗ ПЕСАМА, А У СТВАРИ ЈЕДНА

Амин , Амин , песмо моја,
песмо моја и Божија!
Пошао уречени
слепом путањицом ,
вичући , запомажући ,
великим гласом од земље до неба,
нико га на свету чуо није ,
само Света Дјева Марија га чу ,
крила рашири ,
рукаве заврну
и сиђе низ стубле од сребра и злата
и на столицу златну седе,
уреченог узе на крило
и упита га :
- Зашто си се тако уплашио
и тако гласно запомажеш ?
Како да не запомажем
кад сам слепом путањицом ишао
и скобио Чуму , и Чумину Чуму ,
које ме обузеше
и крв ми пустише
и на земљу ме стровалише...
Руке ми поломише ,
душу рашчинише...
- Ћути и не вичи ,
Рашчинитељка стиже
и устима рашчињава:
дунуће преко језика
и руке ти оправити,
ставити месо на месо ,
коску на коску,
и још лепше и још боље
него што је било.
Рашчинитељка рашчињава -
Господ и света Марија Дјева -
болесног устима излечише...

(Забележено у Млави)

УВОД

1
Док шуморе бршљан и павит,
док свици светлуцају изнад рујних жита;
док славуј читаве ноћи преврће очима
у лештару; док сећање, ко сковлија, скита -
Зашто нисмо заједно? зашто нисмо близу?
Зашто не кренемо, не према Минхену, Паризу
већ Звижду и Хомољу: путем Духова,
древним путем искона, пећина и пухова?

2
Сад имамо оно што смо некад хтели,
урок, затвореност, сурову и тужну.
Драго камење љубави, вео тајни, бели
папир и црвену болест, задружну и кужну.
Ти си у свему томе, ипак, учинитељка била.
Нехај предаха. Јагода у шећеру поподнева
светлих. Ћутљива и дивна горска вила
која о другом свету на балкону снева...

3
Привиђају ми се они давни дани
и време кад се нисмо познавали:
вечери пролетње, стари биоскоп
у Кучеву, корзо, градић мали.
Привиђају ми се они давни дани:
одлазак после часова на Јеленову Стену.
Милост кошуте, пут бела као љиљани.
- Куда се све то, учинитељко, дену?

4
Нећемо играти врзин валцер, о, не!
Рашчланимо ово турско сладострашће
бола накалемљено раскидом на душу,
што се пласти пластама, ко плашће.
Нек се не враћа, ко пролеће, ко илузија,
ко обећање, ко надање у повратак, тајно.
Да би негде, скривено, ко у црквици
планинској, пламињало влажно и сјајно...

Пролог

Бела, волим те, Бела!
Бела грана од љиљана.
Бели облак. Бели ветар.
Све је бело. Шума. Честар.
Јасмин. Нарцис. Шестар
који око белог центра
описује концентричне
кругове, беле кругове.
Све је бело, и ливаде,
и падине златносмеђе,
и пространи спрудови.
Месец, мој побратим,
не оклева и не штеди:
са балкона сјај се слева,
светлост која тихо пева,
неком кога с десна, с лева,
судбина ко жандар гура.
Бело, цури као пљусак
кроз олуке са небеса,
из вртова месечевих,
и слива се у постељу
бело, бело, белина.
Набујаће преко ноћи,
ко у башти леје цвећа,
ђурђевак ил’ перуника ,
зумбул, шебој, бела рада.
Набујаће -осамљеност - Целина.
Бела, волим те, Бела!

*
Отвори ми двор, Бела,
јер је коса моја пуна капи ноћних .
Пусти ме да уђем јер сам уморан
од чекања и трзавица даноноћних.
Поткрепи ме водом из жбанова
јасенових. Пусти ме да берем љиљане!
Да не лутам по горама раздељеним.
Да међу дојкама твојим почивам.

Ја жудим мирисе древне ,
нард, шафран, иђирот и смирну:
миришу из твог врта. Отвори железне
капије. Нека ме твоји прсти додирну.
Лепа је бела хаљина твоја,
али је твоја лепота изнад тога.
Ти си саздана од снегова и звезда ,
од смоле бора и цвећа горскога.
Лепа си, прелепа, мила моја!
Очи су ти од мрезга ораха и сенке дуба.
Образи су ти као румене трешње дивље.
Ко стадо оваца, бели се низ твојих зуба.
Грло је твоје окићено талирима сребрним.
Руке гривнама златним са шарама.
Ти си јабука у цвату међу дрветима
шумским. Бело чудо међу утварама.
Лепа си , прелепа , учинитељко моја!
Усне су твоје као пупови дивљих ружа.
Дојке су твоје -два дрхтава јагњешцета.
Води ме, за тобом ћу поћи и слеп.
Води ме из света у свет, учинитељко!
Спомињаћу твоју милост као видике
горске. Као накит пећински, леп.
Као газ на реци. Као каменчиће у потоку.
Чувај ме од безумља у овом часу.
Не дај да ме уста твоја, макар и нехотице,
раздеру као време које размеће камење .
Води ме из света у свет, лепотице.
Осећам : угибље се кров и прокапљује
шумска кућа. Нелагодно је и хладно.
Успавај ме успаванком борова и липа.
И топлином птића у гнезду гладних.
Пробуди ме из дубоког сна,
Ружо Саронска, љиљане у долу.
Сачувај буђење у сутон. Душе запале
у кому . Мирис дивљих јагода, воћну смолу.
Београд : кавез је челични, чак и ноћу,
кад у њему блиста милион свећа,
зар из њега бега нема, у нешто друго,
осим у тескобу и још већу самоћу?

*
Ти спаваш лако као јагње,
ја немам, немам сна.
На окно куца бабље лето.
За наш сусрет само Бог зна.
Он ће нам у свитање донети
у зачарану собу млеко , погачу.
Апетит ће, кроз дан-два Ђаво,
удавити ко копиле, у плачу.
Будиш се , умиљаваш као мачка.
"Јеси ли", зовеш ме, "будан?"
Гледаш ме тужно у полутами
и шапућеш: "Баш је живот чудан..."
Дубоко је, после, твоје кајање -
дубоко као страст, подавање.
Урва се као у морске дубине -
талас велики будуће тишине.
О, слатка језо!
Твоја ме сила ко дробилица мрви.
Нисам, осећам, последњи
и нисам био први.
Лези ми сестро у крв, још трен.
Ко цвет планински, или неба део.
Шта ће бити сутра? И кад бих
могао знати, ја то не бих хтео!
Не плаши се, умем да чувам тајну.
Опака је свака предрасуда!
Сећаћу те се дуго свуда.
Заоравши те у бразду бескрајну.
Заборавићу те тако, сигурна буди.
Заборав ме у своју запрегу преже.
Боље је да отпутујеш одмах,
по месечини, ујутру би било - теже!
Један детаљ записујем,
други нестрпљиво чека у глави.
Ја њено лако дисање још чујем,
још назирем њен овал лица плави.
Кроз облаке се, ево , проби
месечев зрак титрав , мали
и Шпанска игра Мануела де Фаље.
- Овде још само басма фали.
Хтео бих - осећам - да ме нема,
да ишчезнем без трага.
Да шетам испод јабланова
вођен уларом од Врага.
Да сагорим би, помишљам ,
као пласт сена у пепео, у прах.
Не бојим се више ишчезавања
и ничега ме, зар, није страх?
Спава ми се, али бадава.
Склопљених очију будан дишем.
Устајем, палим свећу и
- пишем: шта пишем?
Сећам се расуте косе на јастуку
и мириса јоргована и баршуна.
Тако брже заборављам. То је моја
успаванка. (Жута влашка Луна!)

(...)
Моје је срце као ватра,
гле, букти сред мрачне пећине.
Моје се мисли боре, боре се
против предрасуда - већине.
Осећање, као пламен, ипак,
све друго полако надјачава.
Ја можда још увек волим?
Ко ветар, хуји ноћна страва.
Дрвеће олиста у пролеће,
а чежња кад снег падне:
волим да дирам на окнима цвеће
и дијамантске гране, хладне.
Чини ми се, све сам ближе небу.
Утапам се у белину облака, ко сликар.
Пијем из пехара са анђелима.
Полећем с врхова брегова, ко Икар.
Док летим, чини ми се,
неко тужан на доксату пева.
Ветрови јужни суву траву мрсе.
Сећа ли ме се Бела Дева?
Са расплетеним сплетовима
да ли о нашем сусрету снева?
Ил’ су је туђина и даљина, брак
из рачуна, усисали, као левак ?
Тесно је одасвуда, у Кучеву, Београду,
и испод белог кубета чела.
Туга је срце засенила, и сећање
је мрачно као капела
у којој преко ноћи чувају покојне.
Понекад ми се чини, и кад небо блиста:
све су бивше љубави одбојне,
свака је бивша љубав иста (?).

*

Враћали су се галебови из Баната,
враћали се анђели по своје:
чинило се да ћу пресвиснути,
да ћу нестати - ја и речи моје.
Могу ли рећи - волео сам ?
И ако заиста јесам - кога?
Иза нас, огледани у води,
иђаху анђели - весници далекога.
На незгодном месту
и у погрешно доба рођени,
ми смо, изгледа, довде стигли
Чудом, Случајем Комедијантом вођени?
И сновима нејасним, непротумаченим.
И златоруним овновима на чијим
роговима је сва прошлост стала.
И концертима шумским, птичијим.
Надолази зора као поплава светлости.
Слива се у ову собу сјај са криковима птица.
Анђели се скута Господњег држе,
ја - поднебља Горњег Звижда твога лица.
Доиста, ти си предивна, учинитељко,
чак и кад си од снова и ноћи уморна.
Надолази зора, октобарска зора -
магла и растанак, судбина покорна.
Док се облачила и паковала нешто је
недостајало. Самозаборав снени?
Не, то се не може спаковати и
понети - то нека остане мени.
Чежња и многа питања горела су
ко у црквици мноштво запаљених свећа:
чим се угаси једна ,
упали се друга, следећа.

*
Дођох до оне странице
која се бели кобно:
пређох преко границе
иза које је ћутање гробно.
Видео сам страшно оно
како се лелуја, њише.
Лупио сам о зид главом:
Никад више! Никад више!
Језиве су ноћи усамљеника!
Судбина ко страшило главом клима.
Ветар дува кроз ограде гробљанске
гвоздене. Горчина се раствара у мислима.
Зашто тако млад и зелен, у сиво и сиње,
зађох ? У поднебље тишине и сени?
Не ствара у нама Бог и Дјева Марија
пустиње, већ бол непреображени...
Брод који се насукао
на оштру Јаву - сињи хрид,
нека не криви буру, подводне стене.
Већ двојство, незнање, стид.
Искуство пушта жиле овде (у време),
као на брегу бреза бела, танка.
Растанак је мудрији од илузија.
И важнији од новог састанка.
Бела лоза обгрлила багрем, крај реке.
Власи уз помоћ сеђе у сутон рибу лове.
Као кишобране изнад њих, рашириле се
крошње врба. Јове - црне јове.
Трепери мноштво звезда на модром
цицу ноћи и неба, као брошеви, дуго.
Qубави, ти си тако превртљива!
Добро вече, тиха луко: Туго!

Епилог

Усред читавог овог среза
да л’ иког другог прожима језа,
ко оног кога учинитељка свеза
бесконачном чежњом, дрхтањем?
Тело је шумска црквица мрачна
(знам такву једну, коју нагриза шалитра).
Олакшај ми, учинитељко, муке,
упали свећу једну, да затитра.
Има једна дивна, заборављена,
неизрецива, прадревна веза
између тебе, неба, пролећа и мене,
између звезда, брегова и бреза.
Ја више нисам себи газда,
кроз мене се тишина слева,
као са балкона месечевих
плима белих покрова и одсева.
Бела, нема те више, Бела.
Бели облак. Бели ветар.
Бела грана јоргована.
Беле ноћи - ноћи беле.
Друкчије су нешто хтеле
суђенице, лета, тела.
Видик блиски дивни плав,
шума, време, река, честар...

(.....)

Заборавио си на смрт на трен,
иако она ко плод у теби зри;
дубоко је у детињству њен корен,
сокове из мрачне дубине црпи.
Wено дрво невидљиво у теби расте,
црно и лако, као крило ласте.
Када клонеш од неке малаксалости чудне,
њене те очи гледају, изгледа, увек будне...

Нагнут над властитом судбином
и Јазовима душе, да ли се опет двојим?
Заустављају реку, и јуношу, као даброви.
Шта ће бити сутра са животом мојим?

Детињства се радо сећамо,
младост заборављамо због скандала;
ми смо се кроз живот возили
на бициклу без гувернала.
Често смо скретали и скрећемо,
често се намерно сударамо:
оно што је против срца нећемо,
оно што нам припада не дамо...

Слика откупа гљива у Нересници?
Пред сеоском крчмом
предузимач мери на кантару
свеже шумске плодове,
дрвену ћуприју црну, јару.
Међу јелама, иза његових леђа
бели се краљице Наталије двор.
Предузимач је кратковид, спор.
Око рукава носи црни флор...

Разбојници, књижевници и фарисеји -
окречени гробови - сеју ко пшеницу : смрт.
Овај век је крт. Глув. Говорићу старим
маслинама... Свет је као Гетсимански врт.

Нека књижевни скотови царују с пауцима
и мемлом, и мраком крвожедних пухова.
Ти другуј са Самоћом, Животом и Јауцима.
Окренут живом врелу независних духова...

Шапућем, загледан у бескрај,
у даљине плавичасте:
ко ме чује кад сви спавају?
Век, као садиста, гули красте
које зарастају. Ране опет сврбе.
Пеку. Немили анђели их загнојавају.
Жалосна је душа моја до смрти;
останите овдје и бдите са мном
И отишавши мало паде на лице своје
молећи се и говорећи: Оче мој,
ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова ;
али опет не како ја хоћу, него како ти!
И дошавши ученицима нађе их гдје спавају,
и рече Петру: Зар не могосте један час
пробдјети са мном?
Бдите и молите се да не паднете у напаст;
јер је дух срчан, али је тијело слабо.
Опет и други пут отиде и помоли се
говорећи:
Оче мој , ако не може да ме
мимоиђе ова чаша да је не пијем ,
нека буде воља твоја...

Само душе кокошака хрле небесима.
Свет се обнавља, као дивљач , у лишћу и
под најездом звезда и црвеног неба.
Песма и песник шетају градом сами.
Песма и песник: зар треба и неко трећи?
Град је пун омаме и љубави стрвних.
Госпођица бледих, кобила пунокрвних.
Давање, не узимање, можда води срећи?

БЕЛАТУКАДРУЗ

______

НАПОМЕНА: Песник је ове стихове написао давно, у младости, не више раној, и они су први пут објављени у Алманаху за живу траддицију, књижевност и алхемију, Бр. 1, 1998, где је публикована први пут и тзв. грађа о Домаћем пауку, тј. истина о српским уредницима поезије. Радознали о томе могу да се обавесте на сајту http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/zapis, где могу да се упознају са више детаља.

Ми ћемо ускоро објавити разговор са аутором ове песме, и тај разговор ће изнети на видело: шта су то уредници, иначе угледни песници, давили у лаворима својих редакција у своје време? Разлога за то има више, а онај главни је да ти уредници одлазе са овог света без покајања. О њима се, о ироније, данас покушава да говори као о свецима, а ко је од њих то био?

GAVRAN E. A. Poa : podvučeno

2009-12-15T10:10:00.000+01:00

“Gavran” leti devet puta

ZBOG raznovrsnog ritma metra i dužine stihova nanizanih u 18 strofa jedna od najlepših ljubavnih pesama svetske poezije “Gavran” Edgara Alana Poa (1809-1849) smatra se izuzetno teškom i zahtevnom za prevođenje. Ipak, njena nesvakidašnja lepota, prožeta dubokom melanholijom i bolom, bila je i ostala izazov za prevodioce širom sveta, pa i za naše, i to možda i ponajviše. U poslednja dva veka na srpskom jeziku objavljeno je čak devet prevoda koji su, zajedno sa originalom na engleskom, prvi put objavljeni među koricama iste knjige u izdanju “Tanesija”. U knjizi objavljenoj povodom 200 godina od rođenja slavnog pesnika, dat je i Poov nesvakidašnji tekst o nastanku pesme “Filozofija kompozicije”.
Prvi prevod “Gavrana” objavio je prozni pisac Nika Grujić Ognjan 1878, a četiri godine kasnije pesnik Milorad Popović Šapčanin. Usledili su prevodi Svetislava Stefanovića (1903) Jovana Ćirilova (1952), Trifuna Đukića (1965), Vladete Košutića (1972), Kolje Mićevića (1972), Branimira Živojinovića (1979) i opet Kolje Mićevića (2006).
Edgar Alan Po prvi put je objavio ovu pesmu 29. januara 1845, u jednom časopisu, iste godine uvrstio ju je u knjigu “Gavran i druge pesme” i umesto uvoda napisao: Za mene poezija nije cilj, nego strast; a sa strastima se treba odnositi s poštovanjem. Glas o “Gavranu” brzo se pročuo, ali pesnik nije stigao da dugo uživa u slavi: umro je nekoliko godina kasnije u Baltimoru, na ulici.
U eseju “Filozofija kompozicije” pesnik je na zanimljiv i pomalo (polu)ironičan način detaljno
objasnio kako je “Gavran” “poleteo”: “Namera mi je da jasno pokažem kako se nijedno mesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvesti - da je delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i snagom doslednošću matematičkog problema”.
Pošto je odlučio da će pesma imati 108 stihova, a osnovni ton biti tuga, koja će biti naznačena pripevom, pesnik je počeo da traga za rečju koja bi bila najsnažniji refren. Došao je do zaključka da ona mora sadržati dugo o kao najvažniji samoglasnik i r, kao najbogatiji suglasnik. Prva reč koja mu se sama nametnula bila je “never more” (nikad više). Ali ko će tu reč stalno ponavljati: u prvom trenutku mu se nametnuo papagaj, ali odmah ga je zamenio gavranom, zloslutnom pticom. Šta će biti sadržaj pesme koji će izazvati tugu? Smrt, glasio je odgovor i to smrt lepe žene o čemu je “najpozvaniji” da govori ožalošćeni ljubavnik. Usledila je zamisao da gavran reč nikad više upotrebljava odgovarajući na pitanja ljubavnika. I pošto je rešio još neke dileme kao što je raznovrsnost ritma, uvođenje ptice kroz prozor i rasplet, nastala je veličanstvena pesma koja se završava stihovima:
Nepomičan, gavran sedi još i
sada, još i sada,
Na poprsju bledom Paladinom iznad samih mojih sobnih vrata;
A oči su mu kao u demona koji sanja,
Svetlost lampe što ga zari
po podu mu baca senku;
Iz te senke, što po podu lebdi, duša mi se
Dići neće - nikad više.
Poovog “Gavrana” prigrlili su i najviše veličali francuski simbolisti, poznati su prevodi ove pesme Šarla Bodlera i Stefana Malarmea. Na ruski ju je preveo simbolista Konstantin Baljmont. Na francuskom ima ukupno pet prevoda, na španskom četiri, na finskom dva, a postoje i prevodi na katalonski, baskijski i asturijski. Poa su voleli i divili su mu se Dostojevski, Oskar Vajld, Kafka, Tomas Man, Borhes, Isidora Sekulić, Kortasar, Vinaver...

NAJDUBLjI PONOR
ZA Poa je “Gavran” bio najdublji ponor - kaže Simon Simonović, pesnik i direktor “Tanesija”. - Možda mu se zato nikad nije vratio. Kao da je bežao od sopstvene “žeđi za samouništenjem”, i od najvišeg “sladostrašća bola”. Iako je duga, neobično složena, s tajanstvenim simbolima, s rečima koje se ponavljaju u istoj strofi, pesma je ostala netaknuta, bez ijedne izmene. Nadživela je sva Poova naknadna osećanja krivice i sva njegova nemoguća stanja o kojima su pisali najveći svetski pisci.

D. Bt, 13.12.2009 20:37:33

Novosti, Kultura, 15. 12. 09.