Јака киша и грмљавина, срећан сан без несанице уз најбољи звук кише, грм...

Zarad svog interesa izdace te i najrodjeniji ! Sveti Vladika Nikolaj Vei...

ДВЕ ПЕСМЕ | АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ

 ИЗ НОВИХ РУКОПИСА СРПСКИХ ПЕСНИКА

 

 

 

ПОТАЈНИЦА

За Белатукадруза и Блеза Сандрара

Објави душа себе – кратко: муња. Сев блица.

Разуми одувек је такво стање, код потајница.

Пре но се јави: зашуми благо као ракита у плићаку

реке. Онда удари мимо прућа уз обалу жицу јаку

водену. Како да кажем, а да не личи на опомену:

сачувај душу пријатељу за сва времена. Смену

недуховног стања ишчекују велики грешници,

камо предњачи грозан полусвет: мисле песници.

У непажњи, једном, и сам залутах у густ мрак,

сва срећа не боравих дуго тамо, избави ме сев јак:

реч Господња блесну. А потом усиса ме елиса натраг

где ми је место. Често размишљам, о томе, отад. Благ

је био мој грех, спрам других људи. Врлина, дабоме,

нисам желео издати живот, ни по коју цену к томе:

живот до кога ми је стало, мој живот, а не нечији други.

Кретања бистре потајнице у вечност по истој јаруги.

Нека нас не омету зли дуси. Њихова упозорења.

Стајско ђубриво преображава време: врења.

Анђели не робују: постојећем поретку ствари

племенита сорта, иако нежна, ђубриво свари.

На прави начин. Витешки. Како би иначе друго?

Патим за оба песника, плус за светину, туго.

Можда ће једног дана сазнати неко, да патња није

била узалудна. И да нико не крије наше инсигније.

ЧЕКАЈУЋИ ИСУСА

Дува кошава, право у очи - тера белу мељаву.

Мраз цепа столетна стабла - зора само што није.

Прангија прашти - чим сване, рећи ће ко: час рођења.

Обичајну печеницу прљи на ражњу огњен пламен,

цврчи јадна од главе до репа. Јефтину забаву

покреће милостив Исус – од памтивека. То ти је.

Узмути се читаво хришћанско жуманце до обољења:

Око поднева са браде човечанства цури маст печења.

Варљив пламен карабитне лампе – сукља камен

топећи се у води лагано. Исијава светлост стења.

НИЈЕ СВЕТ РЕШЕТО

каже српска пословица (него је простран, може човек куд хоће).Како је разумети? *

__

 * Тако бих могао да закључим једно од својих познанстава последњих времена. Г-ђа (да изоставимо ипак име), одмаглила је као јуродива - од чега је бежала? Може ли се од тога побећи? Ко је успео да умакне од коби и неког проклетства? Порекла?

Од лепе земље несрећне као и многе друге по свету? Или од нечег што је себи увртела у главу (што се дешавало повремено)?  

Али сва њена бекства беху као и она прва : иако је свет био простран, ипак се није могло свуда, и куда би жена хтела, већ тамо где се могло...

Итд. Не, то није та прича, она прича коју бих волео да испричам. ...