Сазвежђе ЗАВЕТИНА. Реченица која припада многим писцима

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава - Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико)

Translate

Претражи овај блог

понедељак, 15. август 2011.

ДНО


Иза тзв. Велике магазе

НЕКАД (веома давно у детињству), постојало је солидно дно на које се човек могао скотрљати. И скотрљао се Стојан Буњевац, након што му је жена преминула и он остао на свету са петогодишњим сином, анђеоска гласа и погледа.

            Сећам се како га је тукао, тога дечака неколико година старијег од мене, у дугим раздобљима свога пијанства.

            Сећам се сиромаштва и беде и несреће послератних година.

            Са тога дна на које се скотрљао било је могуће још пружати руке, викати из дубине, у пијанству, ноћу, узнемиривати суседе - ти  гестови су имали одређено значење.

            Нико није ни покушао да помогне том несрећном удовцу Стојану Буњевцу. Сви су затварали ноћу капке прозора
, док се разлегао вапај пијаног, али је кошава звиждала и разносила вапај. И понекад, много година касније, кад зазвижди кошава, ја могу да се сетим ветровите ноћи и како је изгледало некада реално дно, дно беде, дно живота, морално дно...
Иза ове ограде од цигле, скрива се мит и тајна ове локалне приче,
страва  и  јад, пустиња и прашума...  

            Сећам се тужног и пониженог погледа његовог сина. Изгладнелог, усамљеног. Не могу да заборавим како је цвилео и пиштао, док га је ноћу, без разлога, готово крвнички тукао његов отац, искаљујући можда на њему своју несрећу и патњу, јер је био најближи.

            Стојан Буњевац  је падао главом наниже, падао је - чинило се - у свим правцима / истовремено / доле горе на бокове , како би рекао песник Ружевич.

            Десетак година пре тога падало се и устајало / усправно, али тада, када је Буњевац тукао свога сина, падао је водоравно.

            Падајући, повлачио је за собом и свога дечака, једног јединог на свету који му је преостао, предодређујући му судбину.

            Дечак је порастао, отишао на одслужење војног рока, и није се вратио на село. Нашао је неко запослење у оближњем граду.

            Буњевац је у то време последњи пут покушао да се дигне са дна учествујући једне ветровите ноћи у незапамћеном злочину, о коме су известиле новине. Није убио, али саучествовао је у злочину : однео је убијену бабу у врећи за кукуруз под јутарњи воз. Завршио је као осуђеник и укопан је на затворском гробљу.


            Његов се син  појавио, први и последњи пут после низа година у селу, и продао будзашто очеву кућу и двориште. Чуло се да се у неком од градова оженио. Кажу да је оженио неку удовицу која је већ имала три поодрасла сина, старија од њега, могла му је по годинама бити мајка.

            Кућу су купци - доселивши се из шумског засеока убрзо срушили, подигли нову, никада је не омалтерисавши. У дворишту се појавила бачија мачака. И сви су заборавили на Стојана Буњевца и на његовог сина...

            Тако се у селу угасило преко стотину кућа, и - ником ништа.

            Никле су, понегде, на темељима старих - нове куће. А већина се урушила, нестала у густој зови...

Нема коментара:

Постави коментар

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови