(Пре)легат скарабеја

Звезде Млечног пута су једини оријентир скарабеју Овај свети инсект египатске митологије једино је биће на Земљи, осим човека, које се оријентише по звездама. Скарабеј, по својим особинама и понашању изгледа као да је ванземаљац. Он је једино бесловесно живо биће на нашој планети, колико је до сада утврђено, које се у свом животу и свакодневним активностима оријентише према звездама из Млечног пута. То у извештају, који је управо објављен после дуготрајних истраживања у специјализованом часопису "Current biology", тврди екипа научника са универзитета у шведском граду Лунду. Скарабеј (Scarabeus sacer), снажна заобљена буба, дугачка је између 25 и 37 милиметара. Има их неколико подврста. Храни се балегом сисара у коју полаже јаја, тако да су куглице балеге својеврстан инкубатор за рађање нових нараштаја. Живи на пешчаним тлима, избегава слана земљишта. Своју храну котрља од средине марта до краја јула и то ноћу. Од свих подврста издваја се египатски скарабеј (Scarabeus linnaeus sacer) који је постао света буба и амајлија древних Египћана. Свака египатска мумија пронађена до сада имала је испод својих завоја обавезно амајлију у облику скарабеја, израђеног од драгог или полудрагог камена, како би покојнику пружила моћ "вечног обнављања живота", дугим речима поновно рађање. Једна од чланица шведске екипе, др Марија Даке каже да ови инсекти за навигацију, за разлику од осталих сродника, не користе објекте на тлу. Оријентишу се искључиво помоћу звезда. Она сматра да су древни Египћани, вероватно, знали везу скарабеја, својих светих буба, са звездама и Млечним путем и нису их без разлога сматрали "инсектима бога Сунца" и прогласили их најснажнијим амајлијама. ...Мало је познато да и на нашим просторима постоји та света египатска буба. Код нас има, додуше, далеко једноставије и прозаичније име: котрљан или балегар...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 15. август 2011.

ДНО


Иза тзв. Велике магазе

НЕКАД (веома давно у детињству), постојало је солидно дно на које се човек могао скотрљати. И скотрљао се Стојан Буњевац, након што му је жена преминула и он остао на свету са петогодишњим сином, анђеоска гласа и погледа.

            Сећам се како га је тукао, тога дечака неколико година старијег од мене, у дугим раздобљима свога пијанства.

            Сећам се сиромаштва и беде и несреће послератних година.

            Са тога дна на које се скотрљао било је могуће још пружати руке, викати из дубине, у пијанству, ноћу, узнемиривати суседе - ти  гестови су имали одређено значење.

            Нико није ни покушао да помогне том несрећном удовцу Стојану Буњевцу. Сви су затварали ноћу капке прозора
, док се разлегао вапај пијаног, али је кошава звиждала и разносила вапај. И понекад, много година касније, кад зазвижди кошава, ја могу да се сетим ветровите ноћи и како је изгледало некада реално дно, дно беде, дно живота, морално дно...
Иза ове ограде од цигле, скрива се мит и тајна ове локалне приче,
страва  и  јад, пустиња и прашума...  

            Сећам се тужног и пониженог погледа његовог сина. Изгладнелог, усамљеног. Не могу да заборавим како је цвилео и пиштао, док га је ноћу, без разлога, готово крвнички тукао његов отац, искаљујући можда на њему своју несрећу и патњу, јер је био најближи.

            Стојан Буњевац  је падао главом наниже, падао је - чинило се - у свим правцима / истовремено / доле горе на бокове , како би рекао песник Ружевич.

            Десетак година пре тога падало се и устајало / усправно, али тада, када је Буњевац тукао свога сина, падао је водоравно.

            Падајући, повлачио је за собом и свога дечака, једног јединог на свету који му је преостао, предодређујући му судбину.

            Дечак је порастао, отишао на одслужење војног рока, и није се вратио на село. Нашао је неко запослење у оближњем граду.

            Буњевац је у то време последњи пут покушао да се дигне са дна учествујући једне ветровите ноћи у незапамћеном злочину, о коме су известиле новине. Није убио, али саучествовао је у злочину : однео је убијену бабу у врећи за кукуруз под јутарњи воз. Завршио је као осуђеник и укопан је на затворском гробљу.


            Његов се син  појавио, први и последњи пут после низа година у селу, и продао будзашто очеву кућу и двориште. Чуло се да се у неком од градова оженио. Кажу да је оженио неку удовицу која је већ имала три поодрасла сина, старија од њега, могла му је по годинама бити мајка.

            Кућу су купци - доселивши се из шумског засеока убрзо срушили, подигли нову, никада је не омалтерисавши. У дворишту се појавила бачија мачака. И сви су заборавили на Стојана Буњевца и на његовог сина...

            Тако се у селу угасило преко стотину кућа, и - ником ништа.

            Никле су, понегде, на темељима старих - нове куће. А већина се урушила, нестала у густој зови...

Нема коментара:

Постави коментар

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови