Сазвежђе ЗАВЕТИНА. Реченица која припада многим писцима

ИМА ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО И ВИДЕ ЗВЕЗДЕ. АЛИ ИМА И ОНИХ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У ЗВЕЗДАНО НЕБО, И ВИДЕ САЗВЕЖЂА Реч је о мисли Жана Коктоа коју је Кортасар преузео, а пре мене још неки књижевници. Дакле, та реченица припада многим писцима, свакоме на свој начин, и истински ме одушевљава - Карлос Роберто Гомес Берас (Порторико)

Translate

Претражи овај блог

петак, 16. септембар 2011.

Бог прикупља сећања.... / Белатукадруз


Старији син Димитрије (као петогодишњи дечак)
и његова мајка  Миљана Вићентијевић- Лукић
(1956-1986)



… Бог прикупља сећања и обасјава их великим фењерима у  сновима.
Ни људи налик на анђеле не знају у шта су умешани сваког дана, сваког часа, па и сваке ноћи – док сањају снове које не разумеју.
Чистота и невиност састоји се од незнања.
Најугледније породице једне земље пореклом су из забачених крајева.
Зло у  људима извире из њихових срца, из предрасуда, из отупелости.
У сваком крају, као и у сваком семену, постоји клица која ниче  и коју треба (пре)познати.
На време.
Треба застати у сумрак пред жбуњем у коме славуји преврћу очима…
У  предвечерје  светлост обасјава изрецкане листове папрати, доњи део борова или дебела стабла старих шупљих ораха и шупљине из којих висе зелене браде.Гробнице Келта, Хуна, дивље трешње које расту из давних збивања распршених.
Из темеља рушевина римских летњиковаца, из  мозаика чудесних што су потонули у земљу, из гробова затрвених.
Зелено офарбана, мастионица дрвена, двоглед, фосилни остатак стопала малих водених духова,
писма и разгледнице пристигле пре четврт века. Двоглед усмерен у делте Будућности, као према врховима планина обасјаних сунцем.
Да би стигао на циљ пожури полако.
Несаницу је послао анђео и она је мерило. То су лестве којима си се успео, вазнео – само бескрајним несаницама и још бескрајнијим нестрпљењем…
Све сам изгубио и све ће ми бити враћено хиљадоструко.
 Старост је дошла, и сећања су дошла.
 Кревет је пун сабласти и опсена.
Не успомене, не снатрења, не опсене  плоти.
Не речи – неречено је речитије!
Неизмерно ћутање жутог ивањског цвећа на падини брега и мој поглед спојени су дивљењем и несаницом, као сунчева срма и капи воде у трави… (…) 
Зашто гробове многих песника и философа, политичара и препородитеља, никаква сила неће моћи да спасе од запишавања лутајућих паса? 
Драинац разоткрива нитковлук демократа – писаца опорим речима: „Демократију наших писаца никако нисам могао разумети: они, који тако гласно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приватном животу, на делу, беху сви од реда аристократе…“

Нема коментара:

Постави коментар

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови