Те
песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне
критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала.
Осим Миодрага Мркића.
„Лирска теорија зла Мирослава Лукића
није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд,
2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним
збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности
и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема
зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском
исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника
према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност
зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична.
Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца
упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у
коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је
огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од
рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу
зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално
- метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима.
Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама,
мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто
један облик Не(бића)” „
Ова обимна књига песама везанога стиха, потресни
каталог осујећености, посвећена је „српском усуду / и несрећној судбини многих
Срба у 20. веку, / а пре свега Краљевској екселенцији, / Принцу
Престолонаследнику Александру Карађорђевићу“.
_________ Из једног писма пристиглог недавно ...
