НИЗ ПЕСАМА, А У СТВАРИ ЈЕДНА
Амин , Амин , песмо моја,
песмо моја и Божија!
Пошао уречени
слепом путањицом ,
вичући , запомажући ,
великим гласом од земље до неба,
нико га на свету чуо није ,
само Света Дјева Марија га чу ,
крила рашири ,
рукаве заврну
и сиђе низ стубле од сребра и злата
и на столицу златну седе,
уреченог узе на крило
и упита га :
- Зашто си се тако уплашио
и тако гласно запомажеш ?
Како да не запомажем
кад сам слепом путањицом ишао
и скобио Чуму , и Чумину Чуму ,
које ме обузеше
и крв ми пустише
и на земљу ме стровалише...
Руке ми поломише ,
душу рашчинише...
- Ћути и не вичи ,
Рашчинитељка стиже
и устима рашчињава:
дунуће преко језика
и руке ти оправити,
ставити месо на месо ,
коску на коску,
и још лепше и још боље
него што је било.
Рашчинитељка рашчињава -
Господ и света Марија Дјева -
болесног устима излечише...
(Забележено у Млави)
УВОД
1
Док шуморе бршљан и павит,
док свици светлуцају изнад рујних жита;
док славуј читаве ноћи преврће очима
у лештару; док сећање, ко сковлија, скита -
Зашто нисмо заједно? зашто нисмо близу?
Зашто не кренемо, не према Минхену, Паризу
већ Звижду и Хомољу: путем Духова,
древним путем искона, пећина и пухова?
2
Сад имамо оно што смо некад хтели,
урок, затвореност, сурову и тужну.
Драго камење љубави, вео тајни, бели
папир и црвену болест, задружну и кужну.
Ти си у свему томе, ипак, учинитељка била.
Нехај предаха. Јагода у шећеру поподнева
светлих. Ћутљива и дивна горска вила
која о другом свету на балкону снева...
3
Привиђају ми се они давни дани
и време кад се нисмо познавали:
вечери пролетње, стари биоскоп
у Кучеву, корзо, градић мали.
Привиђају ми се они давни дани:
одлазак после часова на Јеленову Стену.
Милост кошуте, пут бела као љиљани.
- Куда се све то, учинитељко, дену?
4
Нећемо играти врзин валцер, о, не!
Рашчланимо ово турско сладострашће
бола накалемљено раскидом на душу,
што се пласти пластама, ко плашће.
Нек се не враћа, ко пролеће, ко илузија,
ко обећање, ко надање у повратак, тајно.
Да би негде, скривено, ко у црквици
планинској, пламињало влажно и сјајно...
Пролог
Бела, волим те, Бела!
Бела грана од љиљана.
Бели облак. Бели ветар.
Све је бело. Шума. Честар.
Јасмин. Нарцис. Шестар
који око белог центра
описује концентричне
кругове, беле кругове.
Све је бело, и ливаде,
и падине златносмеђе,
и пространи спрудови.
Месец, мој побратим,
не оклева и не штеди:
са балкона сјај се слева,
светлост која тихо пева,
неком кога с десна, с лева,
судбина ко жандар гура.
Бело, цури као пљусак
кроз олуке са небеса,
из вртова месечевих,
и слива се у постељу
бело, бело, белина.
Набујаће преко ноћи,
ко у башти леје цвећа,
ђурђевак ил’ перуника ,
зумбул, шебој, бела рада.
Набујаће -осамљеност - Целина.
Бела, волим те, Бела!
*
Отвори ми двор, Бела,
јер је коса моја пуна капи ноћних .
Пусти ме да уђем јер сам уморан
од чекања и трзавица даноноћних.
Поткрепи ме водом из жбанова
јасенових. Пусти ме да берем љиљане!
Да не лутам по горама раздељеним.
Да међу дојкама твојим почивам.
Ја жудим мирисе древне ,
нард, шафран, иђирот и смирну:
миришу из твог врта. Отвори железне
капије. Нека ме твоји прсти додирну.
Лепа је бела хаљина твоја,
али је твоја лепота изнад тога.
Ти си саздана од снегова и звезда ,
од смоле бора и цвећа горскога.
Лепа си, прелепа, мила моја!
Очи су ти од мрезга ораха и сенке дуба.
Образи су ти као румене трешње дивље.
Ко стадо оваца, бели се низ твојих зуба.
Грло је твоје окићено талирима сребрним.
Руке гривнама златним са шарама.
Ти си јабука у цвату међу дрветима
шумским. Бело чудо међу утварама.
Лепа си , прелепа , учинитељко моја!
Усне су твоје као пупови дивљих ружа.
Дојке су твоје -два дрхтава јагњешцета.
Води ме, за тобом ћу поћи и слеп.
Води ме из света у свет, учинитељко!
Спомињаћу твоју милост као видике
горске. Као накит пећински, леп.
Као газ на реци. Као каменчиће у потоку.
Чувај ме од безумља у овом часу.
Не дај да ме уста твоја, макар и нехотице,
раздеру као време које размеће камење .
Води ме из света у свет, лепотице.
Осећам : угибље се кров и прокапљује
шумска кућа. Нелагодно је и хладно.
Успавај ме успаванком борова и липа.
И топлином птића у гнезду гладних.
Пробуди ме из дубоког сна,
Ружо Саронска, љиљане у долу.
Сачувај буђење у сутон. Душе запале
у кому . Мирис дивљих јагода, воћну смолу.
Београд : кавез је челични, чак и ноћу,
кад у њему блиста милион свећа,
зар из њега бега нема, у нешто друго,
осим у тескобу и још већу самоћу?
*
Ти спаваш лако као јагње,
ја немам, немам сна.
На окно куца бабље лето.
За наш сусрет само Бог зна.
Он ће нам у свитање донети
у зачарану собу млеко , погачу.
Апетит ће, кроз дан-два Ђаво,
удавити ко копиле, у плачу.
Будиш се , умиљаваш као мачка.
"Јеси ли", зовеш ме, "будан?"
Гледаш ме тужно у полутами
и шапућеш: "Баш је живот чудан..."
Дубоко је, после, твоје кајање -
дубоко као страст, подавање.
Урва се као у морске дубине -
талас велики будуће тишине.
О, слатка језо!
Твоја ме сила ко дробилица мрви.
Нисам, осећам, последњи
и нисам био први.
Лези ми сестро у крв, још трен.
Ко цвет планински, или неба део.
Шта ће бити сутра? И кад бих
могао знати, ја то не бих хтео!
Не плаши се, умем да чувам тајну.
Опака је свака предрасуда!
Сећаћу те се дуго свуда.
Заоравши те у бразду бескрајну.
Заборавићу те тако, сигурна буди.
Заборав ме у своју запрегу преже.
Боље је да отпутујеш одмах,
по месечини, ујутру би било - теже!
Један детаљ записујем,
други нестрпљиво чека у глави.
Ја њено лако дисање још чујем,
још назирем њен овал лица плави.
Кроз облаке се, ево , проби
месечев зрак титрав , мали
и Шпанска игра Мануела де Фаље.
- Овде још само басма фали.
Хтео бих - осећам - да ме нема,
да ишчезнем без трага.
Да шетам испод јабланова
вођен уларом од Врага.
Да сагорим би, помишљам ,
као пласт сена у пепео, у прах.
Не бојим се више ишчезавања
и ничега ме, зар, није страх?
Спава ми се, али бадава.
Склопљених очију будан дишем.
Устајем, палим свећу и
- пишем: шта пишем?
Сећам се расуте косе на јастуку
и мириса јоргована и баршуна.
Тако брже заборављам. То је моја
успаванка. (Жута влашка Луна!)
(...)
Моје је срце као ватра,
гле, букти сред мрачне пећине.
Моје се мисли боре, боре се
против предрасуда - већине.
Осећање, као пламен, ипак,
све друго полако надјачава.
Ја можда још увек волим?
Ко ветар, хуји ноћна страва.
Дрвеће олиста у пролеће,
а чежња кад снег падне:
волим да дирам на окнима цвеће
и дијамантске гране, хладне.
Чини ми се, све сам ближе небу.
Утапам се у белину облака, ко сликар.
Пијем из пехара са анђелима.
Полећем с врхова брегова, ко Икар.
Док летим, чини ми се,
неко тужан на доксату пева.
Ветрови јужни суву траву мрсе.
Сећа ли ме се Бела Дева?
Са расплетеним сплетовима
да ли о нашем сусрету снева?
Ил’ су је туђина и даљина, брак
из рачуна, усисали, као левак ?
Тесно је одасвуда, у Кучеву, Београду,
и испод белог кубета чела.
Туга је срце засенила, и сећање
је мрачно као капела
у којој преко ноћи чувају покојне.
Понекад ми се чини, и кад небо блиста:
све су бивше љубави одбојне,
свака је бивша љубав иста (?).
*
Враћали су се галебови из Баната,
враћали се анђели по своје:
чинило се да ћу пресвиснути,
да ћу нестати - ја и речи моје.
Могу ли рећи - волео сам ?
И ако заиста јесам - кога?
Иза нас, огледани у води,
иђаху анђели - весници далекога.
На незгодном месту
и у погрешно доба рођени,
ми смо, изгледа, довде стигли
Чудом, Случајем Комедијантом вођени?
И сновима нејасним, непротумаченим.
И златоруним овновима на чијим
роговима је сва прошлост стала.
И концертима шумским, птичијим.
Надолази зора као поплава светлости.
Слива се у ову собу сјај са криковима птица.
Анђели се скута Господњег држе,
ја - поднебља Горњег Звижда твога лица.
Доиста, ти си предивна, учинитељко,
чак и кад си од снова и ноћи уморна.
Надолази зора, октобарска зора -
магла и растанак, судбина покорна.
Док се облачила и паковала нешто је
недостајало. Самозаборав снени?
Не, то се не може спаковати и
понети - то нека остане мени.
Чежња и многа питања горела су
ко у црквици мноштво запаљених свећа:
чим се угаси једна ,
упали се друга, следећа.
*
Дођох до оне странице
која се бели кобно:
пређох преко границе
иза које је ћутање гробно.
Видео сам страшно оно
како се лелуја, њише.
Лупио сам о зид главом:
Никад више! Никад више!
Језиве су ноћи усамљеника!
Судбина ко страшило главом клима.
Ветар дува кроз ограде гробљанске
гвоздене. Горчина се раствара у мислима.
Зашто тако млад и зелен, у сиво и сиње,
зађох ? У поднебље тишине и сени?
Не ствара у нама Бог и Дјева Марија
пустиње, већ бол непреображени...
Брод који се насукао
на оштру Јаву - сињи хрид,
нека не криви буру, подводне стене.
Већ двојство, незнање, стид.
Искуство пушта жиле овде (у време),
као на брегу бреза бела, танка.
Растанак је мудрији од илузија.
И важнији од новог састанка.
Бела лоза обгрлила багрем, крај реке.
Власи уз помоћ сеђе у сутон рибу лове.
Као кишобране изнад њих, рашириле се
крошње врба. Јове - црне јове.
Трепери мноштво звезда на модром
цицу ноћи и неба, као брошеви, дуго.
Qубави, ти си тако превртљива!
Добро вече, тиха луко: Туго!
Епилог
Усред читавог овог среза
да л’ иког другог прожима језа,
ко оног кога учинитељка свеза
бесконачном чежњом, дрхтањем?
Тело је шумска црквица мрачна
(знам такву једну, коју нагриза шалитра).
Олакшај ми, учинитељко, муке,
упали свећу једну, да затитра.
Има једна дивна, заборављена,
неизрецива, прадревна веза
између тебе, неба, пролећа и мене,
између звезда, брегова и бреза.
Ја више нисам себи газда,
кроз мене се тишина слева,
као са балкона месечевих
плима белих покрова и одсева.
Бела, нема те више, Бела.
Бели облак. Бели ветар.
Бела грана јоргована.
Беле ноћи - ноћи беле.
Друкчије су нешто хтеле
суђенице, лета, тела.
Видик блиски дивни плав,
шума, време, река, честар...
(.....)
Заборавио си на смрт на трен,
иако она ко плод у теби зри;
дубоко је у детињству њен корен,
сокове из мрачне дубине црпи.
Wено дрво невидљиво у теби расте,
црно и лако, као крило ласте.
Када клонеш од неке малаксалости чудне,
њене те очи гледају, изгледа, увек будне...
Нагнут над властитом судбином
и Јазовима душе, да ли се опет двојим?
Заустављају реку, и јуношу, као даброви.
Шта ће бити сутра са животом мојим?
Детињства се радо сећамо,
младост заборављамо због скандала;
ми смо се кроз живот возили
на бициклу без гувернала.
Често смо скретали и скрећемо,
често се намерно сударамо:
оно што је против срца нећемо,
оно што нам припада не дамо...
Слика откупа гљива у Нересници?
Пред сеоском крчмом
предузимач мери на кантару
свеже шумске плодове,
дрвену ћуприју црну, јару.
Међу јелама, иза његових леђа
бели се краљице Наталије двор.
Предузимач је кратковид, спор.
Око рукава носи црни флор...
Разбојници, књижевници и фарисеји -
окречени гробови - сеју ко пшеницу : смрт.
Овај век је крт. Глув. Говорићу старим
маслинама... Свет је као Гетсимански врт.
Нека књижевни скотови царују с пауцима
и мемлом, и мраком крвожедних пухова.
Ти другуј са Самоћом, Животом и Јауцима.
Окренут живом врелу независних духова...
Шапућем, загледан у бескрај,
у даљине плавичасте:
ко ме чује кад сви спавају?
Век, као садиста, гули красте
које зарастају. Ране опет сврбе.
Пеку. Немили анђели их загнојавају.
Жалосна је душа моја до смрти;
останите овдје и бдите са мном
И отишавши мало паде на лице своје
молећи се и говорећи: Оче мој,
ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова ;
али опет не како ја хоћу, него како ти!
И дошавши ученицима нађе их гдје спавају,
и рече Петру: Зар не могосте један час
пробдјети са мном?
Бдите и молите се да не паднете у напаст;
јер је дух срчан, али је тијело слабо.
Опет и други пут отиде и помоли се
говорећи:
Оче мој , ако не може да ме
мимоиђе ова чаша да је не пијем ,
нека буде воља твоја...
Само душе кокошака хрле небесима.
Свет се обнавља, као дивљач , у лишћу и
под најездом звезда и црвеног неба.
Песма и песник шетају градом сами.
Песма и песник: зар треба и неко трећи?
Град је пун омаме и љубави стрвних.
Госпођица бледих, кобила пунокрвних.
Давање, не узимање, можда води срећи?
Амин , Амин , песмо моја,
песмо моја и Божија!
Пошао уречени
слепом путањицом ,
вичући , запомажући ,
великим гласом од земље до неба,
нико га на свету чуо није ,
само Света Дјева Марија га чу ,
крила рашири ,
рукаве заврну
и сиђе низ стубле од сребра и злата
и на столицу златну седе,
уреченог узе на крило
и упита га :
- Зашто си се тако уплашио
и тако гласно запомажеш ?
Како да не запомажем
кад сам слепом путањицом ишао
и скобио Чуму , и Чумину Чуму ,
које ме обузеше
и крв ми пустише
и на земљу ме стровалише...
Руке ми поломише ,
душу рашчинише...
- Ћути и не вичи ,
Рашчинитељка стиже
и устима рашчињава:
дунуће преко језика
и руке ти оправити,
ставити месо на месо ,
коску на коску,
и још лепше и још боље
него што је било.
Рашчинитељка рашчињава -
Господ и света Марија Дјева -
болесног устима излечише...
(Забележено у Млави)
УВОД
1
Док шуморе бршљан и павит,
док свици светлуцају изнад рујних жита;
док славуј читаве ноћи преврће очима
у лештару; док сећање, ко сковлија, скита -
Зашто нисмо заједно? зашто нисмо близу?
Зашто не кренемо, не према Минхену, Паризу
већ Звижду и Хомољу: путем Духова,
древним путем искона, пећина и пухова?
2
Сад имамо оно што смо некад хтели,
урок, затвореност, сурову и тужну.
Драго камење љубави, вео тајни, бели
папир и црвену болест, задружну и кужну.
Ти си у свему томе, ипак, учинитељка била.
Нехај предаха. Јагода у шећеру поподнева
светлих. Ћутљива и дивна горска вила
која о другом свету на балкону снева...
3
Привиђају ми се они давни дани
и време кад се нисмо познавали:
вечери пролетње, стари биоскоп
у Кучеву, корзо, градић мали.
Привиђају ми се они давни дани:
одлазак после часова на Јеленову Стену.
Милост кошуте, пут бела као љиљани.
- Куда се све то, учинитељко, дену?
4
Нећемо играти врзин валцер, о, не!
Рашчланимо ово турско сладострашће
бола накалемљено раскидом на душу,
што се пласти пластама, ко плашће.
Нек се не враћа, ко пролеће, ко илузија,
ко обећање, ко надање у повратак, тајно.
Да би негде, скривено, ко у црквици
планинској, пламињало влажно и сјајно...
Пролог
Бела, волим те, Бела!
Бела грана од љиљана.
Бели облак. Бели ветар.
Све је бело. Шума. Честар.
Јасмин. Нарцис. Шестар
који око белог центра
описује концентричне
кругове, беле кругове.
Све је бело, и ливаде,
и падине златносмеђе,
и пространи спрудови.
Месец, мој побратим,
не оклева и не штеди:
са балкона сјај се слева,
светлост која тихо пева,
неком кога с десна, с лева,
судбина ко жандар гура.
Бело, цури као пљусак
кроз олуке са небеса,
из вртова месечевих,
и слива се у постељу
бело, бело, белина.
Набујаће преко ноћи,
ко у башти леје цвећа,
ђурђевак ил’ перуника ,
зумбул, шебој, бела рада.
Набујаће -осамљеност - Целина.
Бела, волим те, Бела!
*
Отвори ми двор, Бела,
јер је коса моја пуна капи ноћних .
Пусти ме да уђем јер сам уморан
од чекања и трзавица даноноћних.
Поткрепи ме водом из жбанова
јасенових. Пусти ме да берем љиљане!
Да не лутам по горама раздељеним.
Да међу дојкама твојим почивам.
Ја жудим мирисе древне ,
нард, шафран, иђирот и смирну:
миришу из твог врта. Отвори железне
капије. Нека ме твоји прсти додирну.
Лепа је бела хаљина твоја,
али је твоја лепота изнад тога.
Ти си саздана од снегова и звезда ,
од смоле бора и цвећа горскога.
Лепа си, прелепа, мила моја!
Очи су ти од мрезга ораха и сенке дуба.
Образи су ти као румене трешње дивље.
Ко стадо оваца, бели се низ твојих зуба.
Грло је твоје окићено талирима сребрним.
Руке гривнама златним са шарама.
Ти си јабука у цвату међу дрветима
шумским. Бело чудо међу утварама.
Лепа си , прелепа , учинитељко моја!
Усне су твоје као пупови дивљих ружа.
Дојке су твоје -два дрхтава јагњешцета.
Води ме, за тобом ћу поћи и слеп.
Води ме из света у свет, учинитељко!
Спомињаћу твоју милост као видике
горске. Као накит пећински, леп.
Као газ на реци. Као каменчиће у потоку.
Чувај ме од безумља у овом часу.
Не дај да ме уста твоја, макар и нехотице,
раздеру као време које размеће камење .
Води ме из света у свет, лепотице.
Осећам : угибље се кров и прокапљује
шумска кућа. Нелагодно је и хладно.
Успавај ме успаванком борова и липа.
И топлином птића у гнезду гладних.
Пробуди ме из дубоког сна,
Ружо Саронска, љиљане у долу.
Сачувај буђење у сутон. Душе запале
у кому . Мирис дивљих јагода, воћну смолу.
Београд : кавез је челични, чак и ноћу,
кад у њему блиста милион свећа,
зар из њега бега нема, у нешто друго,
осим у тескобу и још већу самоћу?
*
Ти спаваш лако као јагње,
ја немам, немам сна.
На окно куца бабље лето.
За наш сусрет само Бог зна.
Он ће нам у свитање донети
у зачарану собу млеко , погачу.
Апетит ће, кроз дан-два Ђаво,
удавити ко копиле, у плачу.
Будиш се , умиљаваш као мачка.
"Јеси ли", зовеш ме, "будан?"
Гледаш ме тужно у полутами
и шапућеш: "Баш је живот чудан..."
Дубоко је, после, твоје кајање -
дубоко као страст, подавање.
Урва се као у морске дубине -
талас велики будуће тишине.
О, слатка језо!
Твоја ме сила ко дробилица мрви.
Нисам, осећам, последњи
и нисам био први.
Лези ми сестро у крв, још трен.
Ко цвет планински, или неба део.
Шта ће бити сутра? И кад бих
могао знати, ја то не бих хтео!
Не плаши се, умем да чувам тајну.
Опака је свака предрасуда!
Сећаћу те се дуго свуда.
Заоравши те у бразду бескрајну.
Заборавићу те тако, сигурна буди.
Заборав ме у своју запрегу преже.
Боље је да отпутујеш одмах,
по месечини, ујутру би било - теже!
Један детаљ записујем,
други нестрпљиво чека у глави.
Ја њено лако дисање још чујем,
још назирем њен овал лица плави.
Кроз облаке се, ево , проби
месечев зрак титрав , мали
и Шпанска игра Мануела де Фаље.
- Овде још само басма фали.
Хтео бих - осећам - да ме нема,
да ишчезнем без трага.
Да шетам испод јабланова
вођен уларом од Врага.
Да сагорим би, помишљам ,
као пласт сена у пепео, у прах.
Не бојим се више ишчезавања
и ничега ме, зар, није страх?
Спава ми се, али бадава.
Склопљених очију будан дишем.
Устајем, палим свећу и
- пишем: шта пишем?
Сећам се расуте косе на јастуку
и мириса јоргована и баршуна.
Тако брже заборављам. То је моја
успаванка. (Жута влашка Луна!)
(...)
Моје је срце као ватра,
гле, букти сред мрачне пећине.
Моје се мисли боре, боре се
против предрасуда - већине.
Осећање, као пламен, ипак,
све друго полако надјачава.
Ја можда још увек волим?
Ко ветар, хуји ноћна страва.
Дрвеће олиста у пролеће,
а чежња кад снег падне:
волим да дирам на окнима цвеће
и дијамантске гране, хладне.
Чини ми се, све сам ближе небу.
Утапам се у белину облака, ко сликар.
Пијем из пехара са анђелима.
Полећем с врхова брегова, ко Икар.
Док летим, чини ми се,
неко тужан на доксату пева.
Ветрови јужни суву траву мрсе.
Сећа ли ме се Бела Дева?
Са расплетеним сплетовима
да ли о нашем сусрету снева?
Ил’ су је туђина и даљина, брак
из рачуна, усисали, као левак ?
Тесно је одасвуда, у Кучеву, Београду,
и испод белог кубета чела.
Туга је срце засенила, и сећање
је мрачно као капела
у којој преко ноћи чувају покојне.
Понекад ми се чини, и кад небо блиста:
све су бивше љубави одбојне,
свака је бивша љубав иста (?).
*
Враћали су се галебови из Баната,
враћали се анђели по своје:
чинило се да ћу пресвиснути,
да ћу нестати - ја и речи моје.
Могу ли рећи - волео сам ?
И ако заиста јесам - кога?
Иза нас, огледани у води,
иђаху анђели - весници далекога.
На незгодном месту
и у погрешно доба рођени,
ми смо, изгледа, довде стигли
Чудом, Случајем Комедијантом вођени?
И сновима нејасним, непротумаченим.
И златоруним овновима на чијим
роговима је сва прошлост стала.
И концертима шумским, птичијим.
Надолази зора као поплава светлости.
Слива се у ову собу сјај са криковима птица.
Анђели се скута Господњег држе,
ја - поднебља Горњег Звижда твога лица.
Доиста, ти си предивна, учинитељко,
чак и кад си од снова и ноћи уморна.
Надолази зора, октобарска зора -
магла и растанак, судбина покорна.
Док се облачила и паковала нешто је
недостајало. Самозаборав снени?
Не, то се не може спаковати и
понети - то нека остане мени.
Чежња и многа питања горела су
ко у црквици мноштво запаљених свећа:
чим се угаси једна ,
упали се друга, следећа.
*
Дођох до оне странице
која се бели кобно:
пређох преко границе
иза које је ћутање гробно.
Видео сам страшно оно
како се лелуја, њише.
Лупио сам о зид главом:
Никад више! Никад више!
Језиве су ноћи усамљеника!
Судбина ко страшило главом клима.
Ветар дува кроз ограде гробљанске
гвоздене. Горчина се раствара у мислима.
Зашто тако млад и зелен, у сиво и сиње,
зађох ? У поднебље тишине и сени?
Не ствара у нама Бог и Дјева Марија
пустиње, већ бол непреображени...
Брод који се насукао
на оштру Јаву - сињи хрид,
нека не криви буру, подводне стене.
Већ двојство, незнање, стид.
Искуство пушта жиле овде (у време),
као на брегу бреза бела, танка.
Растанак је мудрији од илузија.
И важнији од новог састанка.
Бела лоза обгрлила багрем, крај реке.
Власи уз помоћ сеђе у сутон рибу лове.
Као кишобране изнад њих, рашириле се
крошње врба. Јове - црне јове.
Трепери мноштво звезда на модром
цицу ноћи и неба, као брошеви, дуго.
Qубави, ти си тако превртљива!
Добро вече, тиха луко: Туго!
Епилог
Усред читавог овог среза
да л’ иког другог прожима језа,
ко оног кога учинитељка свеза
бесконачном чежњом, дрхтањем?
Тело је шумска црквица мрачна
(знам такву једну, коју нагриза шалитра).
Олакшај ми, учинитељко, муке,
упали свећу једну, да затитра.
Има једна дивна, заборављена,
неизрецива, прадревна веза
између тебе, неба, пролећа и мене,
између звезда, брегова и бреза.
Ја више нисам себи газда,
кроз мене се тишина слева,
као са балкона месечевих
плима белих покрова и одсева.
Бела, нема те више, Бела.
Бели облак. Бели ветар.
Бела грана јоргована.
Беле ноћи - ноћи беле.
Друкчије су нешто хтеле
суђенице, лета, тела.
Видик блиски дивни плав,
шума, време, река, честар...
(.....)
Заборавио си на смрт на трен,
иако она ко плод у теби зри;
дубоко је у детињству њен корен,
сокове из мрачне дубине црпи.
Wено дрво невидљиво у теби расте,
црно и лако, као крило ласте.
Када клонеш од неке малаксалости чудне,
њене те очи гледају, изгледа, увек будне...
Нагнут над властитом судбином
и Јазовима душе, да ли се опет двојим?
Заустављају реку, и јуношу, као даброви.
Шта ће бити сутра са животом мојим?
Детињства се радо сећамо,
младост заборављамо због скандала;
ми смо се кроз живот возили
на бициклу без гувернала.
Често смо скретали и скрећемо,
често се намерно сударамо:
оно што је против срца нећемо,
оно што нам припада не дамо...
Слика откупа гљива у Нересници?
Пред сеоском крчмом
предузимач мери на кантару
свеже шумске плодове,
дрвену ћуприју црну, јару.
Међу јелама, иза његових леђа
бели се краљице Наталије двор.
Предузимач је кратковид, спор.
Око рукава носи црни флор...
Разбојници, књижевници и фарисеји -
окречени гробови - сеју ко пшеницу : смрт.
Овај век је крт. Глув. Говорићу старим
маслинама... Свет је као Гетсимански врт.
Нека књижевни скотови царују с пауцима
и мемлом, и мраком крвожедних пухова.
Ти другуј са Самоћом, Животом и Јауцима.
Окренут живом врелу независних духова...
Шапућем, загледан у бескрај,
у даљине плавичасте:
ко ме чује кад сви спавају?
Век, као садиста, гули красте
које зарастају. Ране опет сврбе.
Пеку. Немили анђели их загнојавају.
Жалосна је душа моја до смрти;
останите овдје и бдите са мном
И отишавши мало паде на лице своје
молећи се и говорећи: Оче мој,
ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова ;
али опет не како ја хоћу, него како ти!
И дошавши ученицима нађе их гдје спавају,
и рече Петру: Зар не могосте један час
пробдјети са мном?
Бдите и молите се да не паднете у напаст;
јер је дух срчан, али је тијело слабо.
Опет и други пут отиде и помоли се
говорећи:
Оче мој , ако не може да ме
мимоиђе ова чаша да је не пијем ,
нека буде воља твоја...
Само душе кокошака хрле небесима.
Свет се обнавља, као дивљач , у лишћу и
под најездом звезда и црвеног неба.
Песма и песник шетају градом сами.
Песма и песник: зар треба и неко трећи?
Град је пун омаме и љубави стрвних.
Госпођица бледих, кобила пунокрвних.
Давање, не узимање, можда води срећи?
БЕЛАТУКАДРУЗ
______
НАПОМЕНА: Песник је ове стихове написао давно, у младости, не више раној, и они су први пут објављени у Алманаху за живу траддицију, књижевност и алхемију, Бр. 1, 1998, где је публикована први пут и тзв. грађа о Домаћем пауку, тј. истина о српским уредницима поезије. Радознали о томе могу да се обавесте на сајту http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/zapis, где могу да се упознају са више детаља. /Ми ћемо ускоро објавити разговор са аутором ове песме, и тај разговор ће изнети на видело: шта су то уредници, иначе угледни песници, давили у лаворима својих редакција у своје време? Разлога за то има више, а онај главни је да ти уредници одлазе са овог света без покајања. О њима се, о ироније, данас покушава да говори као о свецима, а ко је од њих то био?