Краљица Нефертити

Зашто Нефертити и данас привлачи свет

О животу краљице зна се мало, а проналаском њене гробнице боље би се разумео њен живот и турбулентан период у историји Египта

Аутор: С. Лолић петак, 27.11.2015. у 15:10

Рељеф на којем су приказани Ехнатон и Нефертити са децом (Фото Египатски музеј у Берлину)

Вест о могућем проналаску Нефертитиног гроба муњевито је обишла свет и „унела” узбуђење међу египтологе. Британски археолог др Николас Ривс још је у јулу објавио студију у којој је навео да је Нефертити сахрањена у просторији скривеној иза гробнице њеног посинка Тутанкамона, а чија су врата запечаћена, омалтерисана и поново осликана.

„Она је била Клеопатра свог времена. Лепа, богата и моћна. Врло моћна”, изјавила је Мишел Моран, ауторка историјско-фиктивног бестселера „Нефертити” и додала да би било право откриће уколико се испостави да је сахрањена иза гробнице Тутанкамона.

Мада је у историји Египта било и других врло моћних жена, Нефертити није престала да опчињава.

„Одговор на то се крије у бисти. Само погледајте фину линију њеног врата, њене извијене обрве, те савршене јагодице. Данас би могла да буде супермодел. Идеал лепоте се нимало није променио”, прокоментарисала је Моранова.

И заиста, када је немачки археолог Лудвиг Борхарт 1912. године пронашао бисту, у свом дневнику је записао: „Одједном сам у рукама држао живо египатско уметничко дело. Нешто што се не може описати речима, већ се мора видети.”

Гледајући лице велике краљице Нефертити у Египатском музеју у Берлину, Моранова је добила инспирацију да напише бестселер. Али Моранову није привукла само лепота. Желела је да још једном „удахне” живот овој жени. И што је више откривала Нефертити и древни Египат, то је била одлучнија да „исприча” њену причу. Требало јој је више од две године да то и уради.

Иза Нефертитине лепоте „лежи” прича о једном од највећих египатских преврата – прича о владавини Ехнатона, јеретичког краља који је донео нову еру у Египат у време своје владавине (од 1352. до 1336. године пре нове ере). Укинуо је политеизам и увео обожавање једног јединог божанства Атона, чији је симбол био Сунчев диск (што је тада сматрано за јерес), а име Аменхотеп Четврти, које је добио по рођењу, променио је у Ехнатон у част Атона.

Краљица Нефертити (Фото Бета/АП/Ф. Рајс)

У његово време јавио се нови стил у уметности – људи, животиње и објекти постали су реалнији у приказима, са свим својим облинама и несавршеностима, а подржавала се и илузија кретања. Таква уметност је остављала дубоке утиске на писце попут Моранове, која је посебно била дирнута сценом Неферити са децом:

„Приказана је не као краљица, већ као мајка која се игра са децом и цупка их на коленима.”

И управо овакве сцене су „храниле” Моранину имагинацију док је писала књигу.

О Нефертитином животу се зна мало. Проналаском њене гробнице би, међутим, могао да се боље разуме и представи не само живот ове краљице већ и врло турбулентан период у историји Египта, познатији као Амарна период.

„Проналазак гробнице био би невероватан догађај. Могло би да се одговори на многа питања, попут када је умрла, како је умрла и да ли је наследила супруга као његов корегент”, закључила је Мишел Моран.

         = извор Политика

"Освит ренесансе - нова слика света на српским фрескама 14. века"

Фото З. Јовановић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Диктатори су данас постали невидљиви
• 
  Дирер и на бис!

• Титови поклони на изложби у музеју у Мађарској
• Током викенда "Дирера" видело више од 1.800 људи

У згради Преседништва Србије, на Андићевом венцу, под покровитељством председника Томислава Николића, данас се отвара изложба "Освит ренесансе - нова слика света на српским фрескама 14. века". Реч је о 16 ручно осликаних копија фресака из српских манастира, углавном на Косову и Метохији, које су на платно пренели најбољи уметници Србије.

Председницима држава, амбасадорима и угледним гостима председника Републике, који нису посетили Косово и Метохију, изложба ће омогућити да виде врхунску уметност средњег века и ране ренесансе насликане на фрескама српских манастира. Сваке прве суботе у месецу, поставку ће моћи да погледају и грађани Србије. Планирано је, такође, да уз помоћ Туристичке организације Србије, изложба добије и интерактивне елементе попут апликације за мобилне телефоне и видео-панела који ће детаљно описивати осликане мотиве.

Копије је уступила Галерија фресака Народног музеја у Београду, а кустос изложбе је мр Бојан Поповић.

Фреске, лепота средњег века | Култура | Novosti.rs

Други пут Вукова задужбина је основана 1987. године, поводом обележавања двестоте годишњице рођења Вука Караџића

Два века Вукове задужбине

Основана је као невладина, самостална народна установа, која се бави свим областима народног живота и стваралаштва, у духу трајних вредности Вуковог дела

Вукова задужбина у Београду (Фото Википедија)

Као аутор књиге „Задужбинарство код Срба”, у којој je обрадио више од 120 задужбина, фондација и фондова, Славко Вејиновић (1949), схватио је да су постојале, а да и данас постоје задужбине које су оставиле дубоки траг у летопису српског народа. Велики део свог радног века Вејиновић је провео у Вуковој задужбини. Ту је, непосредно, на лицу места, имао прилике да се упозна са организованошћу и радом ове наше значајне задужбинске установе и да сагледа дубину бразде коју је она заорала на „ползу свог народа”. Због тога је настојао да у књизи „Вукова задужбина у 20. и 21. веку” (издавач Вукова задужбина), представи све најзначајније активности Вукове задужбине.

Вукова задужбина оснивана је два пута у размаку од педесет година.

Први пут основана је 1937. године поводом обележавања сто педесете годишњице рођења Вука Стефановића Караџића (1787–1864). Њен рад прекинут је почетком Другог светског рата. Други пут Вукова задужбина је основана 1987. године, поводом обележавања двестоте годишњице рођења Вука Караџића. Основана је као невладина, самостална народна установа, која се бави свим областима народног живота и стваралаштва, у духу трајних вредности Вуковог дела. Посебну пажњу посвећује неговању српског језика и језичке културе.

Од оснивања Вукове задужбине, 1987. године, па све до данас, истиче Вејиновић, постојала је јака свест о стратегији њеног рада и развоја. То се, можда, најбоље види у богатој и разноврсној издавачкој делатности: „Старо српско рударство” (2002), „Срем кроз векове – Слојеви култура Фрушке горе и Срема” (2007), „Банат кроз векове – Слојеви култура Баната” (2010) и „Бачка кроз векове – Слојеви култура Бачке” (2014). У припреми је „Шумадија кроз векове – Слојеви култура Шумадије”.

Колику пажњу Вукова задужбина посвећује актуелним питањима очувања и заштите српског језика и ћирилице најбоље се може видети из зборника које је објавила: „Актуелност Вукових порука” (2009), „Творци српског књижевног језика” (2011), као и зборника „Живе традиције српског књижевног језика (Доситеј Обрадовић – Вук Караџић)”, који су за штампу заједнички приредили Вукова и Доситејева задужбина.

Имајући у виду од коликог су значаја за развој српске културе у 18. и 19. веку биле Вукове трајне поруке и поуке које је излагао у својим „Даницама” (Беч, 1826, 1827, 1828, 1834; Будим, 1829), Вукова задужбина је, управо по угледу на Вукову бечку „Даницу”, покренула 1994. године српски народни илустровани календар, савремену националну читанку, у духу најбољих традиција Вуковог истоименог календара-забавника.

Последњих година Вукова задужбина велику пажњу посвећује раду са младима, а посебно на плану неговања српског језика и ћирилице. У том погледу, поред покретања „Данице за младе”, од великог су значаја и њени други пројекти: објављивање „Граматикe српског језика за основну школу”; „Кратког правописa српског језика Матице српске” и ауторског рада „Ћирилица – српска калиграфска баштина”. Задужбина настоји да континуирано унапређује сарадњу са школама кроз „Вуково читалиште” и покровитељство многих ученичких такмичења која су посвећена српском језику и ћирилици.

У току Другог светског рата и после њега, наглашава Вејиновић, задужбинарство доживљава тежак ударац. Имовина је национализована и експроприсана, неке непокретности су продате или су их, пак, преузела друга лица. За одузете непокретности није исплаћивана никаква надокнада (противвредност), а ако је и исплаћивана, била је знатно нижа од њихове стварне вредности. Оно што је од те имовине и остало, временом је потрошено, развучено или се утопило у неке фондове, тако да јој се губи сваки траг. Од некада великих и славних задужбина остале су само зграде са називима њихових добротвора. Са неких су, чак, скинуте бисте и табле са именима њихових оснивача и ктитора.

Задужбина

„Највећа је задужбина начинити намастир, или цркву, као што су Српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води, или преко баре; калдрму по рђавом путу; воду довести и начинити близу пута (и то се каже градити, и начинити – себи – задужбину); усадити или накалемити воћку близу пута, гладног наранити, жедног напојити, голог ођести (но ово се каже чинити, и учинити задужбину) итд.”

З. Радисављевић , објављено: 08.11.2015., у Политици