Капија Звижда / Бела Тукадруз

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје -
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух....
Песме из романа

уторак, 15. децембар 2009.

Devet prevoda "Gavrana", A. Poa : podvučeno

“Gavran” leti devet puta


ZBOG raznovrsnog ritma metra i dužine stihova nanizanih u 18 strofa jedna od najlepših ljubavnih pesama svetske poezije “Gavran” Edgara Alana Poa (1809-1849) smatra se izuzetno teškom i zahtevnom za prevođenje. Ipak, njena nesvakidašnja lepota, prožeta dubokom melanholijom i bolom, bila je i ostala izazov za prevodioce širom sveta, pa i za naše, i to možda i ponajviše. U poslednja dva veka na srpskom jeziku objavljeno je čak devet prevoda koji su, zajedno sa originalom na engleskom, prvi put objavljeni među koricama iste knjige u izdanju “Tanesija”. U knjizi objavljenoj povodom 200 godina od rođenja slavnog pesnika, dat je i Poov nesvakidašnji tekst o nastanku pesme “Filozofija kompozicije”.
Prvi prevod “Gavrana” objavio je prozni pisac Nika Grujić Ognjan 1878, a četiri godine kasnije pesnik Milorad Popović Šapčanin. Usledili su prevodi Svetislava Stefanovića (1903) Jovana Ćirilova (1952), Trifuna Đukića (1965), Vladete Košutića (1972), Kolje Mićevića (1972), Branimira Živojinovića (1979) i opet Kolje Mićevića (2006).
Edgar Alan Po prvi put je objavio ovu pesmu 29. januara 1845, u jednom časopisu, iste godine uvrstio ju je u knjigu “Gavran i druge pesme” i umesto uvoda napisao: Za mene poezija nije cilj, nego strast; a sa strastima se treba odnositi s poštovanjem. Glas o “Gavranu” brzo se pročuo, ali pesnik nije stigao da dugo uživa u slavi: umro je nekoliko godina kasnije u Baltimoru, na ulici.
U eseju “Filozofija kompozicije” pesnik je na zanimljiv i pomalo (polu)ironičan način detaljno
objasnio kako je “Gavran” “poleteo”: “Namera mi je da jasno pokažem kako se nijedno mesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvesti - da je delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i snagom doslednošću matematičkog problema”.
Pošto je odlučio da će pesma imati 108 stihova, a osnovni ton biti tuga, koja će biti naznačena pripevom, pesnik je počeo da traga za rečju koja bi bila najsnažniji refren. Došao je do zaključka da ona mora sadržati dugo o kao najvažniji samoglasnik i r, kao najbogatiji suglasnik. Prva reč koja mu se sama nametnula bila je “never more” (nikad više). Ali ko će tu reč stalno ponavljati: u prvom trenutku mu se nametnuo papagaj, ali odmah ga je zamenio gavranom, zloslutnom pticom. Šta će biti sadržaj pesme koji će izazvati tugu? Smrt, glasio je odgovor i to smrt lepe žene o čemu je “najpozvaniji” da govori ožalošćeni ljubavnik. Usledila je zamisao da gavran reč nikad više upotrebljava odgovarajući na pitanja ljubavnika. I pošto je rešio još neke dileme kao što je raznovrsnost ritma, uvođenje ptice kroz prozor i rasplet, nastala je veličanstvena pesma koja se završava stihovima:
Nepomičan, gavran sedi još i
sada, još i sada,
Na poprsju bledom Paladinom iznad samih mojih sobnih vrata;
A oči su mu kao u demona koji sanja,
Svetlost lampe što ga zari
po podu mu baca senku;
Iz te senke, što po podu lebdi, duša mi se
Dići neće - nikad više.
Poovog “Gavrana” prigrlili su i najviše veličali francuski simbolisti, poznati su prevodi ove pesme Šarla Bodlera i Stefana Malarmea. Na ruski ju je preveo simbolista Konstantin Baljmont. Na francuskom ima ukupno pet prevoda, na španskom četiri, na finskom dva, a postoje i prevodi na katalonski, baskijski i asturijski. Poa su voleli i divili su mu se Dostojevski, Oskar Vajld, Kafka, Tomas Man, Borhes, Isidora Sekulić, Kortasar, Vinaver...

NAJDUBLjI PONORZA Poa je “Gavran” bio najdublji ponor - kaže Simon Simonović, pesnik i direktor “Tanesija”. - Možda mu se zato nikad nije vratio. Kao da je bežao od sopstvene “žeđi za samouništenjem”, i od najvišeg “sladostrašća bola”. Iako je duga, neobično složena, s tajanstvenim simbolima, s rečima koje se ponavljaju u istoj strofi, pesma je ostala netaknuta, bez ijedne izmene. Nadživela je sva Poova naknadna osećanja krivice i sva njegova nemoguća stanja o kojima su pisali najveći svetski pisci.

D. Bt, 13.12.2009 20:37:33
Novosti, Kultura, 15. 12. 09.

Нема коментара:

Постави коментар

Разговор са Белатукадрузом

Поводом изласка из штампе најновије књиге песама МОАРА ПАРАСИТА

Популарни постови