“Gavran” leti devet puta
ZBOG raznovrsnog ritma metra i dužine stihova nanizanih u 18 strofa jedna od najlepših ljubavnih pesama svetske poezije “Gavran” Edgara Alana Poa (1809-1849) smatra se izuzetno teškom i zahtevnom za prevođenje. Ipak, njena nesvakidašnja lepota, prožeta dubokom melanholijom i bolom, bila je i ostala izazov za prevodioce širom sveta, pa i za naše, i to možda i ponajviše. U poslednja dva veka na srpskom jeziku objavljeno je čak devet prevoda koji su, zajedno sa originalom na engleskom, prvi put objavljeni među koricama iste knjige u izdanju “Tanesija”. U knjizi objavljenoj povodom 200 godina od rođenja slavnog pesnika, dat je i Poov nesvakidašnji tekst o nastanku pesme “Filozofija kompozicije”.
Prvi prevod “Gavrana” objavio je prozni pisac Nika Grujić Ognjan 1878, a četiri godine kasnije pesnik Milorad Popović Šapčanin. Usledili su prevodi Svetislava Stefanovića (1903) Jovana Ćirilova (1952), Trifuna Đukića (1965), Vladete Košutića (1972), Kolje Mićevića (1972), Branimira Živojinovića (1979) i opet Kolje Mićevića (2006).
Edgar Alan Po prvi put je objavio ovu pesmu 29. januara 1845, u jednom časopisu, iste godine uvrstio ju je u knjigu “Gavran i druge pesme” i umesto uvoda napisao: Za mene poezija nije cilj, nego strast; a sa strastima se treba odnositi s poštovanjem. Glas o “Gavranu” brzo se pročuo, ali pesnik nije stigao da dugo uživa u slavi: umro je nekoliko godina kasnije u Baltimoru, na ulici.
U eseju “Filozofija kompozicije” pesnik je na zanimljiv i pomalo (polu)ironičan način detaljno
objasnio kako je “Gavran” “poleteo”: “Namera mi je da jasno pokažem kako se nijedno mesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvesti - da je delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i snagom doslednošću matematičkog problema”.
Pošto je odlučio da će pesma imati 108 stihova, a osnovni ton biti tuga, koja će biti naznačena pripevom, pesnik je počeo da traga za rečju koja bi bila najsnažniji refren. Došao je do zaključka da ona mora sadržati dugo o kao najvažniji samoglasnik i r, kao najbogatiji suglasnik. Prva reč koja mu se sama nametnula bila je “never more” (nikad više). Ali ko će tu reč stalno ponavljati: u prvom trenutku mu se nametnuo papagaj, ali odmah ga je zamenio gavranom, zloslutnom pticom. Šta će biti sadržaj pesme koji će izazvati tugu? Smrt, glasio je odgovor i to smrt lepe žene o čemu je “najpozvaniji” da govori ožalošćeni ljubavnik. Usledila je zamisao da gavran reč nikad više upotrebljava odgovarajući na pitanja ljubavnika. I pošto je rešio još neke dileme kao što je raznovrsnost ritma, uvođenje ptice kroz prozor i rasplet, nastala je veličanstvena pesma koja se završava stihovima:
Nepomičan, gavran sedi još i
sada, još i sada,
Na poprsju bledom Paladinom iznad samih mojih sobnih vrata;
A oči su mu kao u demona koji sanja,
Svetlost lampe što ga zari
po podu mu baca senku;
Iz te senke, što po podu lebdi, duša mi se
Dići neće - nikad više.
Poovog “Gavrana” prigrlili su i najviše veličali francuski simbolisti, poznati su prevodi ove pesme Šarla Bodlera i Stefana Malarmea. Na ruski ju je preveo simbolista Konstantin Baljmont. Na francuskom ima ukupno pet prevoda, na španskom četiri, na finskom dva, a postoje i prevodi na katalonski, baskijski i asturijski. Poa su voleli i divili su mu se Dostojevski, Oskar Vajld, Kafka, Tomas Man, Borhes, Isidora Sekulić, Kortasar, Vinaver...
NAJDUBLjI PONORZA Poa je “Gavran” bio najdublji ponor - kaže Simon Simonović, pesnik i direktor “Tanesija”. - Možda mu se zato nikad nije vratio. Kao da je bežao od sopstvene “žeđi za samouništenjem”, i od najvišeg “sladostrašća bola”. Iako je duga, neobično složena, s tajanstvenim simbolima, s rečima koje se ponavljaju u istoj strofi, pesma je ostala netaknuta, bez ijedne izmene. Nadživela je sva Poova naknadna osećanja krivice i sva njegova nemoguća stanja o kojima su pisali najveći svetski pisci.
D. Bt, 13.12.2009 20:37:33
Novosti, Kultura, 15. 12. 09.
ZBOG raznovrsnog ritma metra i dužine stihova nanizanih u 18 strofa jedna od najlepših ljubavnih pesama svetske poezije “Gavran” Edgara Alana Poa (1809-1849) smatra se izuzetno teškom i zahtevnom za prevođenje. Ipak, njena nesvakidašnja lepota, prožeta dubokom melanholijom i bolom, bila je i ostala izazov za prevodioce širom sveta, pa i za naše, i to možda i ponajviše. U poslednja dva veka na srpskom jeziku objavljeno je čak devet prevoda koji su, zajedno sa originalom na engleskom, prvi put objavljeni među koricama iste knjige u izdanju “Tanesija”. U knjizi objavljenoj povodom 200 godina od rođenja slavnog pesnika, dat je i Poov nesvakidašnji tekst o nastanku pesme “Filozofija kompozicije”.
Prvi prevod “Gavrana” objavio je prozni pisac Nika Grujić Ognjan 1878, a četiri godine kasnije pesnik Milorad Popović Šapčanin. Usledili su prevodi Svetislava Stefanovića (1903) Jovana Ćirilova (1952), Trifuna Đukića (1965), Vladete Košutića (1972), Kolje Mićevića (1972), Branimira Živojinovića (1979) i opet Kolje Mićevića (2006).
Edgar Alan Po prvi put je objavio ovu pesmu 29. januara 1845, u jednom časopisu, iste godine uvrstio ju je u knjigu “Gavran i druge pesme” i umesto uvoda napisao: Za mene poezija nije cilj, nego strast; a sa strastima se treba odnositi s poštovanjem. Glas o “Gavranu” brzo se pročuo, ali pesnik nije stigao da dugo uživa u slavi: umro je nekoliko godina kasnije u Baltimoru, na ulici.
U eseju “Filozofija kompozicije” pesnik je na zanimljiv i pomalo (polu)ironičan način detaljno
objasnio kako je “Gavran” “poleteo”: “Namera mi je da jasno pokažem kako se nijedno mesto u njegovom sklopu ne može pripisati slučaju ili podsvesti - da je delo išlo napred korak po korak ka svom završetku s neumitnošću i snagom doslednošću matematičkog problema”.
Pošto je odlučio da će pesma imati 108 stihova, a osnovni ton biti tuga, koja će biti naznačena pripevom, pesnik je počeo da traga za rečju koja bi bila najsnažniji refren. Došao je do zaključka da ona mora sadržati dugo o kao najvažniji samoglasnik i r, kao najbogatiji suglasnik. Prva reč koja mu se sama nametnula bila je “never more” (nikad više). Ali ko će tu reč stalno ponavljati: u prvom trenutku mu se nametnuo papagaj, ali odmah ga je zamenio gavranom, zloslutnom pticom. Šta će biti sadržaj pesme koji će izazvati tugu? Smrt, glasio je odgovor i to smrt lepe žene o čemu je “najpozvaniji” da govori ožalošćeni ljubavnik. Usledila je zamisao da gavran reč nikad više upotrebljava odgovarajući na pitanja ljubavnika. I pošto je rešio još neke dileme kao što je raznovrsnost ritma, uvođenje ptice kroz prozor i rasplet, nastala je veličanstvena pesma koja se završava stihovima:
Nepomičan, gavran sedi još i
sada, još i sada,
Na poprsju bledom Paladinom iznad samih mojih sobnih vrata;
A oči su mu kao u demona koji sanja,
Svetlost lampe što ga zari
po podu mu baca senku;
Iz te senke, što po podu lebdi, duša mi se
Dići neće - nikad više.
Poovog “Gavrana” prigrlili su i najviše veličali francuski simbolisti, poznati su prevodi ove pesme Šarla Bodlera i Stefana Malarmea. Na ruski ju je preveo simbolista Konstantin Baljmont. Na francuskom ima ukupno pet prevoda, na španskom četiri, na finskom dva, a postoje i prevodi na katalonski, baskijski i asturijski. Poa su voleli i divili su mu se Dostojevski, Oskar Vajld, Kafka, Tomas Man, Borhes, Isidora Sekulić, Kortasar, Vinaver...
NAJDUBLjI PONORZA Poa je “Gavran” bio najdublji ponor - kaže Simon Simonović, pesnik i direktor “Tanesija”. - Možda mu se zato nikad nije vratio. Kao da je bežao od sopstvene “žeđi za samouništenjem”, i od najvišeg “sladostrašća bola”. Iako je duga, neobično složena, s tajanstvenim simbolima, s rečima koje se ponavljaju u istoj strofi, pesma je ostala netaknuta, bez ijedne izmene. Nadživela je sva Poova naknadna osećanja krivice i sva njegova nemoguća stanja o kojima su pisali najveći svetski pisci.
D. Bt, 13.12.2009 20:37:33
Novosti, Kultura, 15. 12. 09.
Нема коментара:
Постави коментар