Karađorđevići podneli zahtev za povraćaj oduzete imovine

 BEOGRAD - Princ Vladimr Karađorđević podneo je danas, u ime čitave
kraljevske porodice Karađorđević, zahtev za povraćaj oduzete nepokretne i
pokretne imovine u Srbiji, uključujući i zgrade Belog i Starog dvora.

Princ Vladimr Karađorđević / Foto:A.Stankovic

 Karađorđevići traže vraćanje celokupne oduzete imovine, iako su Stari i
Beli dvor zaštićeni zakonom i prema tumačenju zakona o restiticiji ta
imovina ne može biti predmet vraćanja.
Princ Vladimir novinarima je rekao da su ove zgrade unete u zahtev, a na nadležnima je, kako kaže,
odluka, istakavši da traže i imovinu ostalu posle kraljice Marije, u
Aberdarevoj ulici, bez obzira što ona još nije rehabilitovana.
Od onih koji su uključeni u zahtev su naslednici kralja Petra II, princa
Tomislava i princa Andreja, čiji je sin Vladimir. Njegova majka je
princeza Kira.
"Ne očekujem da ću u Agenciji za restituciju imati
drugačiji tretman, s obzirom da sam iz kraljevske porodice", rekao je
princ Vladimir ispred pošte u Ulici kraljice Natalije, nakon što je sa
timom advokata predao zahtev.
On je naveo da je zahtev podneo u svojstvu građanina i očekuje da imovina bude vraćena.
O Zadužbini na Oplencu, odlučiće sama zadužbina, rekao je princ, koji
živi između Londona, Nemačke i Srbije, ima konsalting firmu i bavi se
informacionim tehnologijama i veb-dizajnom.
Kako je rekao, u  zahtevu nisu mogli da traže pravo na lovišta, ni pravo na korišćenje
rudnika, ali je preciziran povraćaj i pokretne imovine, skulptura,
slika...

Karađorđevići podneli zahtev za povraćaj oduzete imovine | Društvo | Novosti.rs

Уз најновију књигу "Moara parasita" Бела Тукадруза или симптоматичан став официјелне српске књижевне критике

Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.

„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално - метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „

Ова обимна књига песама везанога стиха, потресни каталог осујећености, посвећена је  „српском усуду / и несрећној судбини многих Срба у 20. веку, / а пре свега Краљевској екселенцији, / Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу“.

    _________  Из једног писма пристиглог недавно ...

СРБОВЛАШКИ ДРВОРЕЗ, УВОД ВО РАКОТВОРЕНАТА КНИГА / Мирослав Лукиќ

Беше тоа нешто најубаво што некогаш сум го чул,

сметајќи ги и најфилигранските медалјони на Моцарт,

звукот на окарината или овчарските тажаленки со кавал во далечината.

Се колебав, зашто се разбудив во туѓ дом, во туѓа постела.

Беше сеуште мрак во големата одаја и не знаев дали е седум

или осум часот, бидејќи пердињата беа спуштени докрај, непроѕирни.

Со цврст сон, склопчена како еж,

топла по незаборавната ноќ убавицата спиеше...

Ми се пристори дека чув некакви камбани...

Да, тие ѕвонеа од блиската Вознесенска црква,

но тоа не беше она од што се сепнав:

нивниот екот беше близок; се тркалаше по

Принциповата улица како утринен порој.

А песната што ја чув татнеше во далечината,

како да ја пееја разнежени 

девојки во некој чунот сред езеро, во магла,

или како да се слушаа хорови на ангели...

Се оттргнав леко од нејзината прегратка

и отидов до другата одаја да најдам молив и хартија.

Прејдов во другиот дел на станот, во кујната, на прсти –

за да не го разбудам никого од заспаните донашни.

Беше девет пред пладне, недела...

Додека варев кафе, мислев само на песната што се оддалечуваше.

Од тетратката за рецепти скинав еден празен лист.

Околу нозете ми се војваше мачорот, наежен од ноќта

што ја мина под ведро небо.

Низ подотворената врата го слушав шумот на блиската есен,

проаѓањето на автобусот, детските гласови, ехото на наковалната,

и не можев да најдам молив што пишува. (....)

                                          Превел од српски:

                                                Ристо Василевски

Видети више: Стихови Белатукадруза (М. Лукића) на македонском: препев Ристо Василевски

Иди на страницу: Белатукадруз на страним језицима 

ДОБИТ КОЈА СЕ ДЕЉЕЊЕМ УМНОЖАВА / Анђелко Анушић

У најновијем броју књижевног часописа ТРАГ (издавач Народна библиотека "Данило Киш" , Врбас), бр. 27, септембар 2011, објављен је у рубрици "траг ишчитавања" подужи изузетно афирмативни текст Анђелка Анушића (стр. 178-187), ДОБИТ КОЈА СЕ ДЕЉЕЊЕМ УМНОЖАВА (Мирослав Лукић алиас Белатукадруз:Лас вилајет/анонимна хроника/, одабране песме, Младеновац 2010). 

Снимак Мирослава Тодоровића

     Одломак из приказа:

     ... Поезија Мирослава Лукића, као ретко којег песника данас, носи у себи све генеричке одлике истинског/исконског песничког творења, нешто од духа и даха, па и суптилне ангажованости старих мајстора, тврдих и оданих духовних веровника; поезија је то која слави и хулио, пропитује, преиспитује и сумња, и у свим манифестацијама свога расвитног бића - увек је у потрази за метафизичком истином/истинама - хлебом и сољу свога самоопредмећења и самоостварења у новим "зорама света и историје које још нису свитале", како би рекла Аница Савић-ребац. Управо због те своје непресушне и непрестане креативности и свежине, са росним дахом језичких и поетских пропланака и висова, његова поезија је изазовна и инспиративна, захвална за посвећено читање и посвећене тумаче(ње), уколико су јој ови (тумачи) уопште потребни, јер Лукићев поетски језик подједнако добро разуме и обичан човек и тзв. академски грађанина. Са разноврсјем и разногласјем у звуковнмој и језичкој архитектоници стиха и текста/тела песме; у изражајном распону од широких поетско-наративних пасажа, до оних минијатурних/минималистичких бриљаантно компонованих;пуна колоритних, опозитних слика; архетипских симбола светлости, фолклорне фантастике, и заумних архајских светова; без непотребне метафортизације; лирична и мисаона, саркастична, иронична и ругалачка; брижна и дубоко замишљенма 7 запитана над антроплошким удесом човека и света; полемична, критичка, завештајна и опоручна у исти мах; елегантно распричана и разговорна, увек са ореолом метафизичке нарације у првом плану као својим основним тоном...