Старији син Димитрије (као петогодишњи дечак) и његова мајка Миљана Вићентијевић- Лукић (1956-1986) |
… Бог прикупља сећања и обасјава их великим фењерима у сновима.
Ни људи налик на анђеле не знају у шта су умешани сваког дана, сваког часа, па и сваке ноћи – док сањају снове које не разумеју.
Чистота и невиност састоји се од незнања.
Најугледније породице једне земље пореклом су из забачених крајева.
Зло у људима извире из њихових срца, из предрасуда, из отупелости.
У сваком крају, као и у сваком семену, постоји клица која ниче и коју треба (пре)познати.
На време.
Треба застати у сумрак пред жбуњем у коме славуји преврћу очима…
У предвечерје светлост обасјава изрецкане листове папрати, доњи део борова или дебела стабла старих шупљих ораха и шупљине из којих висе зелене браде.Гробнице Келта, Хуна, дивље трешње које расту из давних збивања распршених.
Из темеља рушевина римских летњиковаца, из мозаика чудесних што су потонули у земљу, из гробова затрвених.
Зелено офарбана, мастионица дрвена, двоглед, фосилни остатак стопала малих водених духова,
писма и разгледнице пристигле пре четврт века. Двоглед усмерен у делте Будућности, као према врховима планина обасјаних сунцем.
писма и разгледнице пристигле пре четврт века. Двоглед усмерен у делте Будућности, као према врховима планина обасјаних сунцем.
Да би стигао на циљ пожури полако.
Несаницу је послао анђео и она је мерило. То су лестве којима си се успео, вазнео – само бескрајним несаницама и још бескрајнијим нестрпљењем…
Све сам изгубио и све ће ми бити враћено хиљадоструко.
Старост је дошла, и сећања су дошла.
Кревет је пун сабласти и опсена.
Не успомене, не снатрења, не опсене плоти.
Не речи – неречено је речитије!
Неизмерно ћутање жутог ивањског цвећа на падини брега и мој поглед спојени су дивљењем и несаницом, као сунчева срма и капи воде у трави… (…)
Зашто гробове многих песника и философа, политичара и препородитеља, никаква сила неће моћи да спасе од запишавања лутајућих паса?
Драинац разоткрива нитковлук демократа – писаца опорим речима: „Демократију наших писаца никако нисам могао разумети: они, који тако гласно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приватном животу, на делу, беху сви од реда аристократе…“
Нема коментара:
Постави коментар