Бог прикупља сећања.... / Белатукадруз

Старији син Димитрије (као петогодишњи дечак)
и његова мајка  Миљана Вићентијевић- Лукић
(1956-1986)

… Бог прикупља сећања и обасјава их великим фењерима у  сновима.

Ни људи налик на анђеле не знају у шта су умешани сваког дана, сваког часа, па и сваке ноћи – док сањају снове које не разумеју.

Чистота и невиност састоји се од незнања.

Најугледније породице једне земље пореклом су из забачених крајева.

Зло у  људима извире из њихових срца, из предрасуда, из отупелости.

У сваком крају, као и у сваком семену, постоји клица која ниче  и коју треба (пре)познати.

На време.

Треба застати у сумрак пред жбуњем у коме славуји преврћу очима…

У  предвечерје  светлост обасјава изрецкане листове папрати, доњи део борова или дебела стабла старих шупљих ораха и шупљине из којих висе зелене браде.Гробнице Келта, Хуна, дивље трешње које расту из давних збивања распршених.

Из темеља рушевина римских летњиковаца, из  мозаика чудесних што су потонули у земљу, из гробова затрвених.

Зелено офарбана, мастионица дрвена, двоглед, фосилни остатак стопала малих водених духова,
писма и разгледнице пристигле пре четврт века. Двоглед усмерен у делте Будућности, као према врховима планина обасјаних сунцем.

Да би стигао на циљ пожури полако.

Несаницу је послао анђео и она је мерило. То су лестве којима си се успео, вазнео – само бескрајним несаницама и још бескрајнијим нестрпљењем…

Све сам изгубио и све ће ми бити враћено хиљадоструко.

 Старост је дошла, и сећања су дошла.

 Кревет је пун сабласти и опсена.

Не успомене, не снатрења, не опсене  плоти.

Не речи – неречено је речитије!

Неизмерно ћутање жутог ивањског цвећа на падини брега и мој поглед спојени су дивљењем и несаницом, као сунчева срма и капи воде у трави… (…) 

Зашто гробове многих песника и философа, политичара и препородитеља, никаква сила неће моћи да спасе од запишавања лутајућих паса? 

Драинац разоткрива нитковлук демократа – писаца опорим речима: „Демократију наших писаца никако нисам могао разумети: они, који тако гласно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приватном животу, на делу, беху сви од реда аристократе…“