Комисија је одлучила да за роман „Велики рат” у
преводу Вила Фирта на енглески, издавачу „Истрос букс” из Лондона додели
8.000 евра, а исти наслов у издању француске куће „Белфон”, у преводу
Артура и Арите Вибран, 2014. добио је чак 17.600 евра!
Наташа Пејин
Фото Печат
За преводиоца се углавном каже да је невидљиви посредник између
култура, који неретко остане анониман, а његове заслуге недовољно
признате. Међутим, један аутор, и један превод, изразито је приметан
када се погледа конкурсМинистарства културе за суфинансирање превода
српске књижевности на стране језике.
За ту намену буџет је ове године износио око 124.000 евра, и покрио је 103 превода. Комисија је одлучила да за роман „Велики рат” у преводу Вила Фирта на енглески, издавачу „Истрос букс” из Лондона додели 8.000 евра, а исти наслов у издању француске куће „Белфон”, у преводу Артура и Арите Вибран, 2014. добио је чак 17.600 евра! Примера ради, да се „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида преведе на шведски, преводилац је добио 2.800 евра, на немачки 1.800 евра, на хебрејски 2.800. Кишова „Гробница за Бориса Давидовича”, на литванском, добила је 1.800 евра. Издавач из Њу Орлеанса за превод „Антологије савремене српске поезије” добиће 7.000 долара. „Породични циклус” Киша (романи и кратке приче) на немачком добио је 8.000 евра. Пре неколико година, превод драма Милене Марковић на француски коштао је Министарство 3.500 евра.
Председник комисије Министарства културе, преводилац Милош Константиновић каже да је досад већ објављено десет приказа „Великог рата” у француској штампи:
Милош Константиновић Фото Д. Петернек
– Нама је важније да се појави књига са нашим виђењем рата, од тога колико новца се тражи. Цена је реална. На нашу страну стаје 1.860 слова, а на немачку и француску 1.600, и то треба имати у виду – каже Константиновић, који је у жирију био са Владиславом Гордић Петковић, Иваном Николић, Војиславом Карановићем и Михајлом Пантићем.
Индикативно је, ипак, да је енглески издавач за исту књигу тражио 8.000, а француски 17.600 евра. Утисак је да је од тих 17.000 евра могао да се делом подржи Гаталица, али и још неколико књига.
– За једну књигу у Македонији дали смо 600 евра, а биће продата у 300 примерака. „Белфон” неће штампати „Велики рат” испод 15.000 примерака. Македонци ће нам однети два евра по примерку, а Французи један– истиче Константиновић.
Али, у условима конкурса, Министарство наглашава да подржава искључиво превод, и ништа друго, ни прелом, ни штампу, а тираж се ни не спомиње!
Наташа Пејин, власник издавачке куће „Бескрајни плави круг” у Паризу, која је радила у „Л̕ Аж Д’Ому”, каже да је ово огромна цифра за превод књиге за француско тржиште.
– Тиме је држава Србија платила и ауторска права, и превод и штампање! Ако је држава проценила да књига има политичко-културну мисију, а у француским новинама видела сам похвалне чланке о тој књизи, онда је у реду, али тиме је плаћена цела продукција књиге. Србија је и даље на рубу популарности у Француској, и слика се променила утолико што се о нама више не прича на вестима – додаје Наташа Пејин.
У Француском институту у Београду рекли су нам да цена од 17.600 за роман превисока и за француско тржиште. Контактирали смо и француске изворе, и сазнали да је у Француској стриктно одређена просечна тарифа, она за српски језик износи 23 евра за страну од 1.500 знакова. Књига од 500 страна, као Гаталичина (српски текст преведен на француски обимнији је за 10 до 20 одсто), може да има око 600 страна, што кошта до 13.800 евра. Французи, иначе, финансирају само 60 одсто цене превода, понекад и више за изузетне преводилачке подухвате, каже наш извор.
Књижевник Зоран Живковић коментарише да тема дела не треба да утиче на цену превода:
– На цену би могла да утиче језичка сложеност изворника, али она не проистиче из теме, у смислу да су дела с темама од националног значаја нарочито тешка за превођење, док су „ненационалне” теме лакше. Ако је Министарство желело да пружи посебну подршку објављивању у иностранству дела с темом од националног значаја, онда је тако требало и рећи (ко би им замерио?), а не да се у све непотребно уплиће превођење. Што се накнаде за превођење тиче, ја сам највише плаћао 15 евра по страни за веома квалитетан превод на енглески мојих дела. Издавач може да захтева колико жели – а ствар је онога ко финансира да ли ће захтев прихватити – каже Живковић.
После свега, питамо се да ли категорија превода од „националног значаја” има посебне тарифе од земље до земље? И зашто је тај „национални интерес” двоструко скупљи у Француској него у Британији, на пример?
Мирјана Сретеновић
-----------------------------------------
Селективна подршка историографији
Милош Константиновић објашњава да превод на енглески књиге „Леди Пеџет и њени Срби” Наташе Марковић није подржан, јер се не финансира историографија. Међутим, раније је превод на енглески књиге „Дизраели и српско питање” Милоша Ковића добио 4.000 евра. „Одбрана” је ове године добила 1.600 евра да преведе „1914–2014. Зашто ревизија” Милета Бјелајца на руски, док „Лагуна”, за превод на енглески „Српске историје” Чедомира Антића, није.
– Криво нам је када су тако крупна имена у питању, али Антићева књига је чиста историографија. Подржали смо 2014. монографију о тврђавама на Дунаву, али то је историографија у ширем смислу – каже Константиновић.
За ту намену буџет је ове године износио око 124.000 евра, и покрио је 103 превода. Комисија је одлучила да за роман „Велики рат” у преводу Вила Фирта на енглески, издавачу „Истрос букс” из Лондона додели 8.000 евра, а исти наслов у издању француске куће „Белфон”, у преводу Артура и Арите Вибран, 2014. добио је чак 17.600 евра! Примера ради, да се „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида преведе на шведски, преводилац је добио 2.800 евра, на немачки 1.800 евра, на хебрејски 2.800. Кишова „Гробница за Бориса Давидовича”, на литванском, добила је 1.800 евра. Издавач из Њу Орлеанса за превод „Антологије савремене српске поезије” добиће 7.000 долара. „Породични циклус” Киша (романи и кратке приче) на немачком добио је 8.000 евра. Пре неколико година, превод драма Милене Марковић на француски коштао је Министарство 3.500 евра.
Председник комисије Министарства културе, преводилац Милош Константиновић каже да је досад већ објављено десет приказа „Великог рата” у француској штампи:
Милош Константиновић Фото Д. Петернек
– Нама је важније да се појави књига са нашим виђењем рата, од тога колико новца се тражи. Цена је реална. На нашу страну стаје 1.860 слова, а на немачку и француску 1.600, и то треба имати у виду – каже Константиновић, који је у жирију био са Владиславом Гордић Петковић, Иваном Николић, Војиславом Карановићем и Михајлом Пантићем.
Индикативно је, ипак, да је енглески издавач за исту књигу тражио 8.000, а француски 17.600 евра. Утисак је да је од тих 17.000 евра могао да се делом подржи Гаталица, али и још неколико књига.
– За једну књигу у Македонији дали смо 600 евра, а биће продата у 300 примерака. „Белфон” неће штампати „Велики рат” испод 15.000 примерака. Македонци ће нам однети два евра по примерку, а Французи један– истиче Константиновић.
Али, у условима конкурса, Министарство наглашава да подржава искључиво превод, и ништа друго, ни прелом, ни штампу, а тираж се ни не спомиње!
Наташа Пејин, власник издавачке куће „Бескрајни плави круг” у Паризу, која је радила у „Л̕ Аж Д’Ому”, каже да је ово огромна цифра за превод књиге за француско тржиште.
– Тиме је држава Србија платила и ауторска права, и превод и штампање! Ако је држава проценила да књига има политичко-културну мисију, а у француским новинама видела сам похвалне чланке о тој књизи, онда је у реду, али тиме је плаћена цела продукција књиге. Србија је и даље на рубу популарности у Француској, и слика се променила утолико што се о нама више не прича на вестима – додаје Наташа Пејин.
У Француском институту у Београду рекли су нам да цена од 17.600 за роман превисока и за француско тржиште. Контактирали смо и француске изворе, и сазнали да је у Француској стриктно одређена просечна тарифа, она за српски језик износи 23 евра за страну од 1.500 знакова. Књига од 500 страна, као Гаталичина (српски текст преведен на француски обимнији је за 10 до 20 одсто), може да има око 600 страна, што кошта до 13.800 евра. Французи, иначе, финансирају само 60 одсто цене превода, понекад и више за изузетне преводилачке подухвате, каже наш извор.
Књижевник Зоран Живковић коментарише да тема дела не треба да утиче на цену превода:
– На цену би могла да утиче језичка сложеност изворника, али она не проистиче из теме, у смислу да су дела с темама од националног значаја нарочито тешка за превођење, док су „ненационалне” теме лакше. Ако је Министарство желело да пружи посебну подршку објављивању у иностранству дела с темом од националног значаја, онда је тако требало и рећи (ко би им замерио?), а не да се у све непотребно уплиће превођење. Што се накнаде за превођење тиче, ја сам највише плаћао 15 евра по страни за веома квалитетан превод на енглески мојих дела. Издавач може да захтева колико жели – а ствар је онога ко финансира да ли ће захтев прихватити – каже Живковић.
После свега, питамо се да ли категорија превода од „националног значаја” има посебне тарифе од земље до земље? И зашто је тај „национални интерес” двоструко скупљи у Француској него у Британији, на пример?
Мирјана Сретеновић
-----------------------------------------
Селективна подршка историографији
Милош Константиновић објашњава да превод на енглески књиге „Леди Пеџет и њени Срби” Наташе Марковић није подржан, јер се не финансира историографија. Међутим, раније је превод на енглески књиге „Дизраели и српско питање” Милоша Ковића добио 4.000 евра. „Одбрана” је ове године добила 1.600 евра да преведе „1914–2014. Зашто ревизија” Милета Бјелајца на руски, док „Лагуна”, за превод на енглески „Српске историје” Чедомира Антића, није.
– Криво нам је када су тако крупна имена у питању, али Антићева књига је чиста историографија. Подржали смо 2014. монографију о тврђавама на Дунаву, али то је историографија у ширем смислу – каже Константиновић.
објављено: у Политици, 05.07.2015
Нема коментара:
Постави коментар